За дан и ноћ препешачиле 102 километра

Ужице – „Пошле смо изјутра, читав дан брдима и путељцима пешачиле, уз врло кратке, петоминутне предахе, и до ноћи прешле око 50 километара. Кад је пао мрак, наставиле смо кроз шуме. Помрчина, ни прст пред оком се не види, само звездано небо. Батеријске лампе једино су осветљење. Километре смо газиле, ноћ пролазила, умор нас је савладавао, једна другу смо бодриле да издржимо. Свануло је, а ми смо и даље пешачиле. Око пола једанаест стигле смо на циљ, прешавши целу деоницу од 102,7 километара. Исцрпљене, са жуљевима на ногама и упалом мишића, али задовољне што смо успеле, изазову одговориле.”

Ово искуство доживеле су недавно две младе Ужичанке, чланице Планинарско-смучарско-спелеолошког друштва „Севојно“, Марија Аћимовић, којој је 29 лета, и средњошколка Милица Филиповић, којој је тек 17. Прошле су планинарски ултрамаратон „Фрушка гора“, препешачиле трасу коју само искусни планинари могу да савладају. А планинарењем као хобијем баве се одскоро. Тек су пред њима изазови.

– Није било лако на Фрушкој гори, деоница је захтевна, па је потребна добра кондициона припремљеност, што нама као спортисткињама није проблем – казују оне готово углас током разговора за „Политику“. Иначе, Марија је била одбојкашица, а Милица се бави атлетиком, каткад и са Оливером Јевтић тренира. – Ултрамаратон, који могу само најупорнији да издрже, прешле смо за 26 часова. Две Мађарице су имале најбоље време од жена учесница, ами смо биле међу 15. Напоре памтимо, али се све превазишло, па је огромно задовољство остало.

Марија је финансијски књиговођа, радила је у ужичкој агенцији „Добит“ три године, али је стицај околности(боље рећи воља газде)хтео да постане технолошки вишак и добије отказ баш кад се вратила са тог ултрамаратона, на коме је изузетну упорност исказала. Милица са одличним успехом завршава други разред средње Саобраћајне школе у Ужицу. Разлика у годинама им не смета да се одлично слажу, огромна љубав према планинарењу их повезује.

Прво су заједно пешачиле по планинама око Ужица, увек викендом, најпре десетак, па 20 и више километара дневно. Бржим ходом, увек нераздвојне, каткад и под вођством лиценцираног планинарског водича Ранисава Пурића. Не само кад су лепи дани, већ и зими, кад снегови завеју. И уквасе се, и смрзну, али задовољство спортског успеха, освајања врхова и нових терена, уживања у лепоти природе, све надвладава.

Главни тренинг за ултрамаратон била је њихова пролетошња релација од Златибора ка Ужицу. Дођу возом на планину, па са ње пешке ка граду. И то не магистралом, него свуда наоколо, „брдима и доловима“, трасом дугом око 50 километара. Тако су се спремиле за Фрушку гору, на којој ће се, верују, већ догодине поново опробати.

– Лепо је и оно што већина младих воли. И изласци у кафиће и сурфовање Интернетом, али задовољство које планинарење ствара је нешто посебно – вели Марија, а Милица се надовезује:

– Чуде се понекад моји школски другови, питају да ли сам нормална кад толико пешачим, не схватају какво је то уживање, а кад их позовем да се и сами опробају, увек нађу какав изговор.

Две девојке су понос ПССД „Севојно“, друштва које постоји 45 година и последњих година се с беспарицом суочава, што чланове пуне ентузијазма тера да сами своје походе финансирају и омета у амбициознијим подухватима.

– Марија и Милица су будућност планинарства у овом граду, девојке за углед. Скромне су и о њиховим подвизима се овде недовољно зна. Оно што су постигле на Фрушкој гори заиста је за честитке – каже нам секретар друштва „Севојно“ Јулијана Петронијевић, која је, као искусна планинарка, три пута ишла на фрушкогорски маратон и сва три пута пешачила по 81 километар, али цео ултрамаратон, као Марија и Милица, још нема у својој каријери.