Посткорона и глобални поредак

Глобални поредак, у којем су државе главни субјекти, чини мноштво институција, организација, уговора и споразума који регулишу разне области политичког, економског и социјалног живота. У последњих седамдесет година САД су биле стуб међународног поретка у којем су, сходно својим интересима, креирале глобални поредак. У међувремену распоред глобалних сила се променио. Стасале су друге нације или заједнице држава (Кина, ЕУ са Немачком као регионалном силом, Индија, Јапан, Русија, Бразил, Канада, Аустралија, Турска).

САД највише забрињава брз технолошки и економски успон Кине, као и арсенал нуклеарног оружја Русије, а поготово војна сарадња ове две земље. Да би неутралисале те претње, САД су и раније и сада, за време Трампа, доносиле стратегије у области сигурности, војне безбедности и технолошког развоја, као и низ конкретних мера у запречавању технолошког и економског развоја Кине и Русије. У свим тим стратегијама се истиче оно што је основа за све остало – јака економија. Трампов слоган „Америка на првом месту” требало је да послужи том циљу. На крилима јаке економије коју му је оставио Б. Обама, Трамп је додатно снизио порезе реалном сектору и на основу новог полета почео да прекраја глобални поредак. Трампу су почели да сметају поједини међународни споразуми у којима учествују САД, па је земља иступила из изузетно важних споразума. Сматрао је да су за САД бољи билатерални споразуми са земљама путем којих САД могу лакше савладати њихов отпор и осигурати своје интересе, али и своју глобалну позицију.

Такво понашање Трампа и његов слоган „Америка на првом месту” многима су послужили да га сврстају у изолационисте какви су били Џ. Вашингтон, Т. Џеферсон и Т. Рузвелт. То треба да се преиспита. Прошао је „испод радара” његов други слоган „Америку поново учинити великом”. С обзиром на измењену слику света с новим конкурентима за моћ, тај слоган означава колосалан план окретања точка историје. Таква, још јача и снажна Америка не би била изоловано острво или икебана глобалног поретка, већ би била ангажована сила која би поново исписала правила глобалног поретка. У односима с великим силама и у конкурентској борби за доминацију Америку, као што каже Кисинџер, никад није интересовала равнотежа моћи.

Због своје историје и традиције у тим односима САД увек полазе од „zero-sum game” принципа. Р. Блеквил и Т. Рајт исправно закључују да би пристајање САД на трајну сарадњу с великим силама (уз уважавање њихове историје, традиције и интереса и једнаких права и одговорности тих сила) ради заједничке добробити било равно револуцији у понашању САД. Како видимо, код Трампа је више реч о империјалистичкој него о изолационистичкој политици САД. Да није тако зашто би Трамп и ратоборни кругови у САД ширили и јачали НАТО, јачали војне базе и војни буџет, формирали род војске за ратовање у свемиру, користили ФЕД и снагу долара као батину у дисциплиновању непослушних земаља (у међународној банкарској мрежи за платне трансакције – Свифт), доносили екстериторијалне законе (Закон о заштити европске енергетске сигурности, како би се спречио завршетак „Северног тока 2” и „Турског тока”) и некажњено интервенисали свуда у свету где се ометају империјални интереси САД?

Вирус корона је за сада срушио тај Трампов грандиозни подухват. Шта би могло да значи неутралисање Трамповог подухвата? Колико год би свет био у неизвесности у случају његовог успеха, толико је сада у неизвесности због његовог неуспеха. Несумњиво је да ће САД, па и друге велике силе, због драстично погоршаних економских и других услова, бити још агресивније у одбрани својих интереса. Због деглобализације, покиданих технолошких веза у ланцима производње компанија главних економија, великог повећања дугова већ задужених земаља, драстичног пада глобалне тражње, лимита драстично повећане активе ФЕД-а и значајних централних банака – нужно мора доћи до огољене борбе у прерасподели тржишта за кључне робе, али и за компоненте у ИТ сектору (аутомобили, гас, нафта, 5Г и АИ технологије, роботи, полупроводници, софтвер). То ће бити плодно тло за протекционизам, популизам, национализам, уз продубљивање социјалних разлика у свим земљама, али и уз измењену функцију државе, те приоритета друштвеног развоја и уз убрзану примену савремених технологија.

Свакако, главни тон глобалној динамици и стварању глобалног поретка даће еволуција односа између САД и Кине. Све упућује на то да ће пре или касније доћи до економског и технолошког раздвајања и дубље геополитичке конфронтације САД и Кине. Енигму представља судбина и понашање Европске уније. Осим што и сама има властите проблеме, она је стешњена између амбиција САД и Кине. И за сада је више објекат него субјекат глобалне политике. Може се објаснити, али је тешко разумети зашто ЕУ, с обзиром на њене потенцијале, не заузима место које јој реално припада у распореду глобалне моћи. Можда ће јој технолошки успон Кине и грубо мешање САД у њену енергетску и унутрашњу политику помоћи да изиђе из сенке моћног заштитника. Најмање што је за ЕУ данас потребно јесте сврставање на страну САД против Кине.

Доктор економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa