Postkorona i globalni poredak

Globalni poredak, u kojem su države glavni subjekti, čini mnoštvo institucija, organizacija, ugovora i sporazuma koji regulišu razne oblasti političkog, ekonomskog i socijalnog života. U poslednjih sedamdeset godina SAD su bile stub međunarodnog poretka u kojem su, shodno svojim interesima, kreirale globalni poredak. U međuvremenu raspored globalnih sila se promenio. Stasale su druge nacije ili zajednice država (Kina, EU sa Nemačkom kao regionalnom silom, Indija, Japan, Rusija, Brazil, Kanada, Australija, Turska).

SAD najviše zabrinjava brz tehnološki i ekonomski uspon Kine, kao i arsenal nuklearnog oružja Rusije, a pogotovo vojna saradnja ove dve zemlje. Da bi neutralisale te pretnje, SAD su i ranije i sada, za vreme Trampa, donosile strategije u oblasti sigurnosti, vojne bezbednosti i tehnološkog razvoja, kao i niz konkretnih mera u zaprečavanju tehnološkog i ekonomskog razvoja Kine i Rusije. U svim tim strategijama se ističe ono što je osnova za sve ostalo – jaka ekonomija. Trampov slogan „Amerika na prvom mestu” trebalo je da posluži tom cilju. Na krilima jake ekonomije koju mu je ostavio B. Obama, Tramp je dodatno snizio poreze realnom sektoru i na osnovu novog poleta počeo da prekraja globalni poredak. Trampu su počeli da smetaju pojedini međunarodni sporazumi u kojima učestvuju SAD, pa je zemlja istupila iz izuzetno važnih sporazuma. Smatrao je da su za SAD bolji bilateralni sporazumi sa zemljama putem kojih SAD mogu lakše savladati njihov otpor i osigurati svoje interese, ali i svoju globalnu poziciju.

Takvo ponašanje Trampa i njegov slogan „Amerika na prvom mestu” mnogima su poslužili da ga svrstaju u izolacioniste kakvi su bili Dž. Vašington, T. Džeferson i T. Ruzvelt. To treba da se preispita. Prošao je „ispod radara” njegov drugi slogan „Ameriku ponovo učiniti velikom”. S obzirom na izmenjenu sliku sveta s novim konkurentima za moć, taj slogan označava kolosalan plan okretanja točka istorije. Takva, još jača i snažna Amerika ne bi bila izolovano ostrvo ili ikebana globalnog poretka, već bi bila angažovana sila koja bi ponovo ispisala pravila globalnog poretka. U odnosima s velikim silama i u konkurentskoj borbi za dominaciju Ameriku, kao što kaže Kisindžer, nikad nije interesovala ravnoteža moći.

Zbog svoje istorije i tradicije u tim odnosima SAD uvek polaze od „zero-sum game” principa. R. Blekvil i T. Rajt ispravno zaključuju da bi pristajanje SAD na trajnu saradnju s velikim silama (uz uvažavanje njihove istorije, tradicije i interesa i jednakih prava i odgovornosti tih sila) radi zajedničke dobrobiti bilo ravno revoluciji u ponašanju SAD. Kako vidimo, kod Trampa je više reč o imperijalističkoj nego o izolacionističkoj politici SAD. Da nije tako zašto bi Tramp i ratoborni krugovi u SAD širili i jačali NATO, jačali vojne baze i vojni budžet, formirali rod vojske za ratovanje u svemiru, koristili FED i snagu dolara kao batinu u disciplinovanju neposlušnih zemalja (u međunarodnoj bankarskoj mreži za platne transakcije – Svift), donosili eksteritorijalne zakone (Zakon o zaštiti evropske energetske sigurnosti, kako bi se sprečio završetak „Severnog toka 2” i „Turskog toka”) i nekažnjeno intervenisali svuda u svetu gde se ometaju imperijalni interesi SAD?

Virus korona je za sada srušio taj Trampov grandiozni poduhvat. Šta bi moglo da znači neutralisanje Trampovog poduhvata? Koliko god bi svet bio u neizvesnosti u slučaju njegovog uspeha, toliko je sada u neizvesnosti zbog njegovog neuspeha. Nesumnjivo je da će SAD, pa i druge velike sile, zbog drastično pogoršanih ekonomskih i drugih uslova, biti još agresivnije u odbrani svojih interesa. Zbog deglobalizacije, pokidanih tehnoloških veza u lancima proizvodnje kompanija glavnih ekonomija, velikog povećanja dugova već zaduženih zemalja, drastičnog pada globalne tražnje, limita drastično povećane aktive FED-a i značajnih centralnih banaka – nužno mora doći do ogoljene borbe u preraspodeli tržišta za ključne robe, ali i za komponente u IT sektoru (automobili, gas, nafta, 5G i AI tehnologije, roboti, poluprovodnici, softver). To će biti plodno tlo za protekcionizam, populizam, nacionalizam, uz produbljivanje socijalnih razlika u svim zemljama, ali i uz izmenjenu funkciju države, te prioriteta društvenog razvoja i uz ubrzanu primenu savremenih tehnologija.

Svakako, glavni ton globalnoj dinamici i stvaranju globalnog poretka daće evolucija odnosa između SAD i Kine. Sve upućuje na to da će pre ili kasnije doći do ekonomskog i tehnološkog razdvajanja i dublje geopolitičke konfrontacije SAD i Kine. Enigmu predstavlja sudbina i ponašanje Evropske unije. Osim što i sama ima vlastite probleme, ona je stešnjena između ambicija SAD i Kine. I za sada je više objekat nego subjekat globalne politike. Može se objasniti, ali je teško razumeti zašto EU, s obzirom na njene potencijale, ne zauzima mesto koje joj realno pripada u rasporedu globalne moći. Možda će joj tehnološki uspon Kine i grubo mešanje SAD u njenu energetsku i unutrašnju politiku pomoći da iziđe iz senke moćnog zaštitnika. Najmanje što je za EU danas potrebno jeste svrstavanje na stranu SAD protiv Kine.

Doktor ekonomskih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista