Зашто нам је крива Дуа Липа

Одсудну битку за српску „колевку” Косово (наравно, с неизоставном Метохијом!) други, нажалост, можда и последњи пут, изгубили смо такорећи јуче. Јер не треба заборавити да и кад не знамо разлог зашто је нешто то и тако, то никако не значи да тај разлог не постоји. А ако већ мора да постоји, може бити да, и кад га знамо, из разних разлога – нећемо, не смемо или пак не желимо да га кажемо...

Први пораз на Косову вековима смо оправдавали Вуком Бранковићем, па и закаснелим Стеваном Мусићем. Истина, колективни памтилац, народни летописац, историјску тужбу поднео је против „несложних великаша”. Чак им је и потомство проклео, и душу, наравно. Смислио је дивовског, мање-више у сваком погледу, Марка Краљевића, али је поштено и с разлогом у десетерац ставио и праву правцату истину: „Да се сви ми у со преметнемо, не би Турком осолили ручка!” А тај други, зебемо да је и последњи пораз, доживели смо као јачи: у Републици Србији непријатељ је на бојно поље извео мање од петине аскера. Кажу – а до данас не потврђује се јавно – да је 1980. командант Нишке армијске области, Крагујевчанин, иако с именом и презименом Еуген Лебарић, смирио Шиптаре тако што су над Косметом загрмели „мигови 25” и затутњале колоне тенкова Т-34. Наравно, од Председништва СФРЈ уследила је команда „Остав”, и то право пренето је искључиво на председништво савезне државе. А и у њему су, зашто крити, седели другови из РС и РЦГ.

Кажу – а и ми смо нешто видели на Карадагу, граници с покрајином – да је Хрват, генерал Силић, мудро унапред заузео терен и тако спречио у зачетку формирање ОВК. Тек сада се, нажалост, подсећамо да је тадашњи српски челник кумовао да наш понос Звечан, наш Лешак, Лепосавић, па и Митровица с копаоничким рудокопима, и званично уђу у састав покрајине, тобож „да би Срба било више”. Масовно напуштање покрајине, малтене више него наивно, покушали смо да спречимо, зашто не чак и противуставном „забраном промета некретнина” између припадника различитих народности, а по последицама ништа мање грешке направљене су управо на најубојитијем ратишту: на пољу пропаганде.

Ових дана, опет као мала деца, оптужујемо Албанку Дуу Липу што „пали” милионе пратилаца на „Јутјубу” и помаже своје, а нас лично и данас боли сећање како српска Народна скупштина деведесет и неке није сматрала потребним ни да прихвати нити пак да донесе и међународној заједници упути резолуцију о чињеничном стању да су права Албанаца, уосталом као и свих мањинских народа у Србији баш у области образовања – на највишем светском нивоу! А они „горе” добро су знали да су такозвана људска права окидач за разарање сваке државе...

Наравно, неком тамо „подсекретарчићу за образовање на Космету” горко је зазвучало признање „Сјајно, то је ’бомба’, јер си се позвао на највећа документа и Савета Европе, ОЕЦД-а, Уједињених нација”, тадашњег потпредседника НС-а др Павића Обрадовића. Потписник овог тужног подсећања и сада се сећа свог наивног „србовања”, када је седамдесетих-осамдесетих година у „Ниновој” Триоини реаговао на мишљење „тадашњег” Ругове, који је енормни дисбаланс у наталитету Срба (наравно и других) у односу на албанску популацију (етнографска истраживања, чини нам се др Руже Петровић), оправдавао само – парафразирамо га, наравно – природним витализмом његових сународника. Ту исту горчину доживели смо кад смо у Гетеборгу (с „Политикином” екипом популарног „Школског часа”) у доколици хотелске собе листали „хаус” енциклопедију, па пошто је велики Тесла унотиран као Хрват, запитали нашег конзула зашто није реаговао? „Нијесам”, вели, „знао”. Помињемо, с разлогом, нашег Новака, али бисмо волели да знамо колико наша дипломатско-конзуларна представништва окупљају наше – а није их мали број – „генијалце” са Харварда, МИТ-a, Берклија, Принстона... А знам, деценију сам био професор Прве земунске гимназије, да је наш ђак Гордана Вуњак, редовна професорка биомедицинског инжењерства и медицинских наука на Универзитету Колумбија у Њујорку, кандидат за Нобела! Ваљда то такође нешто значи?

Зашто губимо, недао бог изгубили смо, прво што кажу, „без зрна барута” рат са тек петином противника! Још и данас – то смо такође желели и предложили да уђе у ондашњу скупштинску резолуцију и буде упућено свету – не користимо и те како убојиту „џебану” – да је Космет у СРС/СФРЈ био издржавана покрајина. Примера ради: за основно школство и до 90 одсто, средње приближно толико, али – да ли је то случајно – за више и високо покрајина је дрешила кесу и те како... Да ли смо макар те битке могли да добијемо, можда не бисмо стигли до Кошара? Можда, ко зна. Јер ово данас, то је сигурно морало да има своје јуче.

Професор, бивши подсекретар за образовање на Космету