Нико у Европи не слави старе комунистичке вође

Од нашег сталног дописника
Подгорица – Човек за кога се зна да је био десна рука, мозак владајуће Демократске партије социјалиста, подједнако Србин колико и Црногорац из Грбља, надомак Будве, творац Града театра, након хапшења, тамновања и одласка за Београд за наше новине ексклузивно открива детаље свог пада и одстрела од стране „блиског пријатеља Мила Ђукановића”.

Били сте деценијама крупан залогај за своје политичке противнике. Након робијања шта је остало од вас?

Све што је остало од мене је ово мало глупаве искрености за коју сам мислио да ће се ћутањем умирити. Али свих ових пет година и ранијих пет (јер моје страдање почиње још 2010, на Бадњи дан грегоријанског календара, када су по први пута ухапсили мог брата и моје пријатеље), о мени и о мојој породици је могао да говори било ко, јавно, судећи и оптужујући... За „моје” сам постао „велика риба” на столу бриселске успешности Црне Горе, а за оне друге кључни доказ „криминал не природе” Демократске партије социјалиста (ДПС), партије у чијем сам стварању учествовао и упознао многе добре људе... Сви су могли бити задовољни: „имамо кривца”, једни у корист власти, други као аргумент против ње.

Не разумем, је ли био то политички процес и како је неко приметио, стварање црногорског Санадера?

Црна Гора мора имати свог Санадера. То је порука која ми је, док сам одлазио са лисицама ка својој самици (у којој сам провео пет месеци уплашен за своје и себе, празан и напуштен, једино са молитвом пријатеља) отворила очи и вратила у реалност. Много сам захвалан човјеку који ми као високи државни чиновник тужбе то саопштио. Да, разумио сам: прво ако ЦГ мора имати свог Санадера онда сам ја крив не само зато што сам више или мање грешан као сви људи, нарочито они са дугим временом у власти, него и зато што Црна Гора мора имати кривца, друго – да је ова више политичка порука јасно указивала да је немогуће да о таквој одлуци не зна власт, посебно мој  тадашњи пријатељ Мило и треће – имајући у виду да су те „велике рибе”, не баш бројне у Црној Гори, скоро сам био уверен да је требало само изабрати између мене или Мила и да у таквом односу нисам имао никакве изгледе да то не будем ја, што не значи да је било ко крив. Тако сам тада мислио.

Извините, али ја разумем да је то једно од правила политичких процеса у ком учествују сви који су могли послужити за обрачун са противником?

Суштина политичких процеса је у томе што се прво одреди кривац од стране најважније власти, друго што се „поверљивим информацијама” из „истраге” покреће медијска компромитација поменуте личности, треће што се „проналазе сведоци сарадници”  који морају да сведоче против „окривљеног” да сами не би угрозили своју слободу и породицу и четврто – формалноправна финализација кроз притвор и лисице којим невини постаје дефинитивни кривац за сву већинску јавност. Све се то десило у мом случају. Све је формално баш тако. Иако немојте да мислите да сам ја неко наиван толико да не знам да сам дантеовски знао и са најбољим намерама често да будем на стази за пакао.

Јесте ли у том процесу били једини?

Ето имамо пример доброг човека Рајка Куљачу који је искрено признао, о чему постоје записи, да је морао да сведочи против мене да би спасио своје. „Мораш га оптужити”, казали су му и хвала му на искрености. Нажалост отишао је сувише рано. Све за тренутак као да подсети на Киша и Бориса Давидовича. Могу мислити како је било у време Голог отока. Иако се овакав случај колективног хапшења целе једне породице није верујем у ЦГ десио баш од тих мрачних голооточких година. Свако је могао бити крив и члан „организоване криминалне групе” ко је и кафу  попио са мном на углу спортског центра у Будви.

Поодавно се говоркало да сте доспели у затвор зато што сте довели Русе. Неком је то сметало.

Када сам изашао из притвора један од најугледнијих новинара на југословенским просторима, иначе увек обавештен, чак и породично близак Ђукановићу, ми је у једном будванском кафићу искрено пренио да су ме моји Американцима представили као главног лобисту у довођењу руских инвеститора што је у сусрет одлуци о приступу Црне Горе НАТО-у, била циљана оптужба. Ствар је ишла толико далеко да су долазиле разне делегације из Црне Горе код мојих познаника и пријатеља укључујући и сестру Ђукановића који су се интересовали за моје наводне рачуне у Русији и тражећи неки нови  „инкриминишући”  доказ против мене.

Зашто сте онда признали да сте формирали криминалну групу и све што су од вас тражили?

Признао бих све, било што да су ми понудили само да помогнем породици, својим пријатељима и оним непознатим да се због мене не излажу кривичном гоњењу и не трпе све мучне радње проверавања. Признао сам и данас се стидим тога. Иако знам да признање не утврђује истину о ономе што се десило него је споразум две стране  о ономе што је предмет споразума. Признао сам да будем кривац, не и да то јесам, иако сам се осећао кривим због свега. И сенатор Џон Макејн је признао након неколико година затвора у Вијетнаму да је „ратни злочинац” да би изашао на слободу. И многи други. Ипак, ја се стидим  тог потписа  али бих то опет урадио да бих своју породицу и своје најближе лишио свих опасности од којих сам стрепео.

Како да Вам се све то догодило када сте деценијама интимни пријатељ Мила Ђукановића за кога се верује да у Црној Гори одлучује о свим судбинама државе и њених житеља?

Били смо пријатељи. Веровао сам у то. Док сам био у притвору читао сам много. Једна од тих књига била управо изашла „Историја пријатељства”, Барбаре Кејн. „Несрећа открива оне који нису прави пријатељи”, негдје сам то прочитао код Аристотела. Али ја никоме ништа не замерам лично, иако ме туга и бол разједала. Ми смо почели као неки посткомунистички тријумвират (Момир, Мило и Светозар) и као сви тријумвирати у историји они трају док не победи један. Момир је то први осетио, ваљда је и зато тражио да Мило оде. Ја сам био за принцип  да не радимо ништа и ником иза леђа. У политици те уваже док можеш бити од помоћи, док имаш неку моћ или утицај на дио јавности, касније се све брзо заборави...

Али сте дан пре хапшења испијали кафу са Ђукановићем.

Да, Мило и ја смо пили кафу у „Далију” дан пре мог хапшења. Причао је да би се против мене могао покренути неки поступак, али ако имају што нека то докажу јавно у равноправном спору, без претходне репресије. И када сам изашао из притвора срели смо се на вили „Горица”, рекао је да није све знао нарочито не око мог хапшења и притвора. Све сам веровао. Иако је већ у августу, када сам дошао код њега у вилу „Топлиш” у Милочеру да молим за помоћ у одбрани моје породице, показивао упућеност и информисаност о изјавама једног од будућих сведока сарадника. Мојој се супрузи није имао ко јавити од мојих пријатеља из власти у време мога притвора. Све ућути, свако окрене главу и сви забораве. Истина на њене и породичне молбе то је Мило урадио, онако и без неког видљивог резултата. Некада сам се до изнемоглости борио да супруг једне драге колегинице не заврши у притвору. Јер притвор је више казна тако да прејудицира и пресуду. И није отишао, хвала Богу. Све ја могу разумети све, али могли су само мене – не породицу, не брата, децу, не стрину, кумове, пријатеље... Доста сам био ја.

Сада када Вам се све то издешавало, када сте спознали пријатеље, када видите шта се све догађа у Његошевој Црној Гори, да сте у прилици за кога бисте гласали 30. овог месеца?

Гласао бих за за будућност Црне Горе која се мири. Не за прошлост. Она нас учи како смо уз све успоне делили, свађали, одвајали, мрзели, судили и убијали. Довољно је запамтити не понављати. Црној Гори је потребно помирење за будућност. Сетите се оног Ђиласовог  клатна на сату, када кренете ка једној страни српства клатно још снажније иде ка другом крају црногорства и обрнуто. Напред се не иде Титовим споменицима. Нико не слави у Европи старе комунистичке вође. Једно је антифашизам који треба славити, а друго комунизам који је свет цивилизацијски поразио.

Да ли смена власти на парламентарним изборима у Црној Гори може да буде претња миру?

Важно је да све прође мирно. Избори су празник демократије а не никакав сукоб и рат. Црна Гора треба да изабере будућност и власт која ће служити томе циљу. Мора се испоштовати слободна воља сваког грађанина и обезбедити да нико не буде ускраћен у свом праву избора, изложен неким притисцима мимо демократских правила. О Црној Гори и њеној власти треба да одлучују они који живе у њој. Није праведно да они који су више од две године изван земље и са другим пребивалишним статусом одлучују  као да су све време у Црној Гори. Није, иако је већина њих из потребе и муке отишла. Сигуран сам да ће сви допринети да се све заврши мирно и достојанствено. Тај страх од окупљања који сам препознао у некој изјави, страх од окупљања након завршетка гласања је више окривљујући, као глас најаве неке опасности која би саме изборе могла компромитовати. Јер, опозиција може бити опасност након избора а то би могло да значи и за време избора што вредносно носи један окривљујуће неафирмативан став о другој страни. А након свих избора увек се победник радовао у миру и са мером.

Сутра Народ је изашао у литије да одбрани себе