Уметност не сме да утихне

Уметност је важан комуникацијски канал, а слика можда и најмоћнији. Овако за „Политику“ говори академски сликар Предраг Пеђа Милошевић чија je слика „Рекамије снови” изложена у Архиву Војводине као део поставке „Сусретање”. Ову занимљиву изложбу  поклоницима ликовне уметности приредили су чланови Удружења  ликовних и примењених уметника Горњег Милановца, чији је и Милошевић члан.

Зашто је изабрао баш дело „Рекамије снови” за сусрет са новосадском публиком? Шта се крије иза њеног наслова наш саговорник каже:

‒ Слику као и реч не можемо измислити, иако исте могу имати безброј значења у зависности од контекста. Увек ми је био изазов да садржајност слика из епоха сублимирам у свом сликарству, у неком старо-новом значењу. Временским дијагоналама  повезујем одређене ствари, ликове и догађаје. Суштину суштине, тог Алефа како каже Борхес волим сместити у обичан угао слике. Немамо изграђен осећај за време, па смо измислили сат и календар. То ми отвара могућност да преиспитујем улогу и значај Мадам Рекамије особе, познатије као модела Жак Луј Давида, а данас још познатије по софи на којој је позирала. Ако је посматрач припремљен, у мојој слици може видети и осетити вишеслојност која ће га задржати и увући у дубља значења слике.  Инсистирам, напомиње даље Милошевић, на једном вишем реду са симболичким подтекстом. Моје сликарство тражи образованог и емотивно изграђеног посматрача коме не треба површна шокантност и лажни опортунизам. Постоји ли такав посматрач? Да ли се он рађа или постаје? У свакоме од нас је. Морамо га неговати, обликовати најфинијим алатима и хранити најинтимнијим налозима срца.  Лепота не окива већ уздиже!

Предраг Пеђа Милошевић своје радове заснива на високим поукама старих мајстора. Колико је деликатно досегнути до идејног тројства којем тежите: лепоте, доброте и истине, Милошевић гласно размишља:

‒ Данас се уметници олако одричу традиције и сазнања претходних генерација где се крије сва етичност, односно начин како употребити савремену технологију и знање. Један од најзначајнијих уметника Јан Ван Ајк је као дечак почетком 15. века учећи старогрчки и латински лако читао Ираклијев манускрипт (оргинал написан у 9. веку на старогрчком) и спознао припрему олифе уљаног лака за икону и то употребио за сопствени нови начин сликања уљаном бојом. Борити се против струје савремености која прихвата матрице високе моде и потрошачке индустрије, разотуђити модерног човека, толико изложеног разним искушењима и погибељи можда је мој највећи изазов. Посумњам понекад да можда само желим сачувати сопствену душу и личност и отворим другима заборављене увиде који се помало крију и у прошлости.

Предраг Пеђа Милошевић представио нам је и нову фазу у свом раду. Почињање нове слике је, каже, нова идеја и велика радост. Нешто до тада неухватљиво, стално присутно и пулсирајуће желим уобличити.

‒ У почетку све се креће како хоћу, како желим. Кад слика добије неко своје физичко испуњење, а неко помисли завршена је, почиње метафизички процес рада у слици. То је и најтежа фаза. Фаза стварања вишег реда, али и мале личне ентропије. Преиспитивање, а често преправљање лепих и сликовитих делова који просто нису Ја. То је друга врста радости, када самог себе преправиш, али на боље. Завршни потези су, као у позоришту, катарзични и морају наслутити расплет. Када од саме идеје која ме је побудила, или у неком тренутку само знам да је ту, почнем правити скице, план извођења, па до завршних потеза четкицом, могу рећи за тај процес да је увек сличан, прича Милошевић и додаје:

‒ Сам садржај слике, као и мој доживљај сваке слике је увек потпуно нов. У идејном смислу постоје и универзалне тема којима се повремено враћам. Стилске матрице које критичари и галеристи воле због лакшег обављања свога посла вешто избегавам, а продубљеност и вишезначност постају препознатљива нота мојих слика.

 Време у којем живимо по много чему је специфично. Ево како Милошевић проводи ово време изолације:

‒ У овом времену наметнутог физичког дистанцирања истраживао сам шта су радили уметници у сличној ситуацији 1.510. године, за време куге у Европи, конкретно у Венецији. Сами датуми са слика и признанице о наруџбинама говоре нам о повећаној активности. Од куге је, на жалост, страдао и велики Ђорђоне. Из активности уметника и мецена се закључује да је уметност најлепши и најбољи глас људске расе, па не сме утихнути. Наравно да нисам усамљен у потреби за стварањем и излагањем, па сам се радо одазвао позиву да учествујем на изложби УЛПУ Горњи Милановац..

Постоји прича, вели, да је Цезар када би ишао Римом водио иза себе човека који би му стално говорио „ти си обичан човек, ти си обичан човек”. Гистав Флобер каже: „У свакодневном животу буди обичан, а у уметности изузетан.”

‒ Мислим да сваки прави уметник има лепи страх да не постане оно што публика од њега очекује. Лично ме највише подстиче непрекидна потреба за откривањем нових увида у естетски и технолошки  садржај слике. Стварањем слике шири се и метафизички простор, а осећај да то могу креирати потпуно опчињава. Човек је вероватно једино живо биће које може замишљати могуће, али и немогуће. Без уметности тешко препознајемо и употребљавамо та замишљања, тврди уметник.