Народ је изашао у литије да одбрани себе

Од нашег сталног дописника
Човек за кога се зна да је био десна рука, мозак владајуће Демократске партије социјалиста у Црној Гори, подједнако Србин али и Црногорац из Грбља надомак Будве, творац Града театра, након хапшења, тамновања и одласка у Београд, за наше новине открива детаље политичког пада и одстрела од стране свог „блиског пријатеља Мила Ђукановића”. „Политика” данас објављује други део разговора нашег дописника из Црне Горе Новице Ђурића са Светозаром Маровићем.

Били сте у једној власти скоро три деценије. Да ли вас је „жуљала” та несмењивост власти и како то објашњавате?

У дужем периоду у Црној Гори показује се како је код људи као присутан страх од промена и то данас посебно мотивисан трима конкретним разлозима. Прво, присуство „непријатеља државе” – он је домаћи, страни, ближи, даљи, обично онај ко нас угрожава у моћи или другачије мисли. Друго, навика људи, како је писао Макијавели, да се навикну на владара – осим што он стекне одређену предност у искуству и вештинама и треће, производња подела као културолошка константа –  они су гори и опасни, а ми смо добри и непогрешиви. Ово је тренутак да победи позитивна, а не негативна стратегија Црне Горе. Позитивна, у томе да се на изборима не одлучује о држави, већ о власти. Држава је свих, а не само једних. Да је демократија воља народа и да од ње зависи власт, а не народ да зависи од власти. Црна Гора ће бити без обзира ко био на власти, јер она не сме бити талац ниједне власти и да се ради о великим и малим стварима свакодневно, трпељиво, без оштрих речи и непријатељских намера – атмосфера помирења која ће окупљати, јачати и водити напред Црну Гору.

Народ годинама понавља да је Црна Гора постала приватна држава Ђукановића, његове најуже породице, пријатеља, кумова... Пре хапшења да ли сте и Ви то осећали, или?

Црна Гора је мала, све се види често и оно што се и није десило. То још више ствара обавезу да се мора бити посебно пажљив и одговоран према осјећању правичности и врлине у јавности. Црна Гора је вољела одувек своје прваке искрено или не, често и користољубиво, све док су на врху и док не дође нови. Тешко је било и главарима са слободољубивим и понекад више анархичним и спонтаним народом отпора. Срећом Црна Гора је на свом челу имала и свеце и филозофе и песнике. Зато је то велика одговорност за ово време – сачувати морал и самопоштовање народа. Не знам, али није то добар примјер. Није то ни лако рећи првом човеку а да не помисли да му не желите добро. Сувише је само његових пријатеља постало успешно у послу. Они и данас имају многе привилегије. Све то народ зна или о томе прича. Желећи да то открије неки појединац из Милове близине. Знам да многи и од мене очекују ко зна шта да откријем или нападнем. Међутим највећи део тога што знам отићи ће са мном, не због тога што желим да сачувам другог или одбраним себе већ да заштитим неки ниво говора, одношења према људима и моралу. Али толико тога се види голим оком. Моћ као и маса има тенденцију да се шири често и без мере. И никад не буде доста иако се већ има и превише. Брат, син, сестра, кум, један – други тако... Црна Гора све зна  и о свему радије ћути.

Одакле, супротно вишевековној братској традицији,  толика нетрпељивост према свему што долази из Србије и Русије, чак и нескривена мржња појединих партија и покрета у Црној Гори према тим народима?

У овом тренутку доминира неколико теорија. Не отворено, онако скривено да је православље архаично, назадно, средњовековно и превазиђено. Запад је модеран, спасоносан, савезнички (иако само 50 одсто туриста и више долазе у ЦГ из ове двије земље). Исток је тоталитаран, мрачан, византијски. Запад слободан, демократски, обећавајући. Ипак највећи део грађана је већински увек имао позитиван однос према Русији, посебно према Србији. То је нешто јаче у људима од сваке политике и власти. Пријатеље треба имати и на западу и на истоку. Без страхова. У вријеме Милошевића био сам против тога да Црна Гора буде 16 изборна јединица. Али данас смо своја држава и то подржавају сви у Црној Гори без обзира на то како су гласали 2006. Не могу нам незнанци бити ближи а пријатељи даљи, иако се свој лакше нападне, на дохвату је и не треба га тражити далеко. Треба следити своје интересе и добро народа. Колико је Црна Гора само добила са руским инвеститорима пре  више од деценије, колико ће добити завршетком ауто-пута према Србији. Ево и ове године короне колико нам значе туристи из Србије и Русије. Бар мало иако је све почело можда касно.

Ви сте из познатог српског легла – Грбља. Где је он сада?

Волио бих да још једном видим своје гробове, пред нашим Светим Стефаном првомучеником је читав подземни град моје крви, мојих Маровића и Павића. Да упалим свеће на гроб моје мајке и оца и да их још једном замолим да ми опросте и да ту останем вечно.

Митрополит је први, на своју иницијативу, посетио Вас у спушком затвору. Је ли он заиста човек који дели Црну Гору, како поручују Ђукановић и његови коалициони следбеници?

Митрополит је велики човек за мене и моју породицу. Био је са нама када нам је било најтеже. Први и једини ме посетио други дан притвора. Донео ми књиге„Поглед кроз решетке”, Николаја Велимировића, коју сам читао сваки дан мојих 350 дана самице. Увек смо причали отворено са поверењем. Био је од помоћи Црној Гори. Он је Црногорац из Мораче како воли да каже за себе. Не може бити неко против Црне Горе а да седи на столици Светог Петра Цетињског. Он брани цркву а тако и Црну Гору. Није било и не може бити Црне Горе без канонске цркве без митрополије црногорско-приморске и осталих епархија, као што нема ни цркве ни Црне Горе без верујућег народа.

Није тајна да сте Ви били противник сада већ спорног и антиуставног Закона о слободи вероисповести.

Овај закон је најгори закон који се могао донети на штету већинске православне цркве. Кажем фигуративно најгоре, јер све може бити лошије и горе. Да ли  треба тражити доказ да постоји црква која је већ 800 година у Црној Гори, да је она била и пре саме државе и била њен стваралац и луча. Не треба. Довољно је било констатовати оно што сви знају и сви виде. Хтела се показати супермација световне власти и њена свеобухватност да уређује и питања црквене имовине. Али у суштини овде се ради не толико о свему томе колико да променом прошлости пројектује будућност новог више латиничног идентитета Црне Горе. И зато је народ са иконама и свећама изашао да одбрани себе, своје сећање, своју веру, самог себе... То је божији народ. То је порука мира и достојанства. То је помирена будућност Црне Горе.

Још једном да Вас питам, чини се да нисте до краја појаснили – је ли Ђукановићу одговарао обрачун са Вама, или?

Дуго сам се питао зашто су толико у нашој партији говорили о разликама између Мила и  мене. Мислио сам да је то уобичајено сплеткарење тако присутно у политици. Но, сада сам свестан да је већ  у томе почела нека врста политичке освете или план за моју елиминацију. Зашто, питао сам се? Чинио сам увек добро  колико сам знао. И Милу. Сећам се када ми је његов покојни отац захвалио у име његове породице што сам био од пресудне помоћи у тадашњем конфликту са Момиром. Да ли због различитих карактера и гледања на свет – могуће. Али ја не бих могао да гледам Лидију и Блажа. Не бих могао кроз све оно што су прошла моја дјеца, брат, супруга. Или се ипак ради о томе што сам ја знао када Мило и није био толико моћан и да сам и сам улагао део себе у то. Можда је ипак пре реч да моћ у принципу не жели да се дели. Зато је Монтескје и писао о подјели власти/моћи. Но, не жалим  се. Мој одбрамбени инстинкт није био дорастао опасностима из моје пријатељске близине. И порази су људски, иако је моја породица скоро разбијена, ја сам на измаку снага, али се не бојим. Могу још да ме убију. То  би било сада и лакше када сам постао „званични криминалац”.

И за крај реците ми ваш став о такозваном државном удару?

Много тога је остало да расправи другостепени суд за познати случај „државни удар”. Зато и постоји другостепена контрола у судској власти да се све још једанпут непристрасно расправи говором чињеница и начела истине. Мислим да би било неопходно отклонити било какве сумње у вези са тим и све вратити на поновно одлучивање.