Није све као што изгледа

 „Зашто, зашто си им убио кравицу? А тако су нас лепо примили, то је једино што су чували и пазили, то их је хранило...”, пита, с лицем обливеним сузама, мали анђео великог у представи Није све као што изгледа ромског театра „Суно е роменго”. Велики анђео одговара: „Бог није обећао дан без бола, ни сунце без кише, али је обећао светлост за пут и сузе за патњу. Није све као што изгледа. Жртвовао сам кравицу, а још синоћ је требало да им умре мајка.”

 „Суно е роменго” је први стални ромски театар у свету, са сопственим простором, ништа мање него четиристо квадратних метара у Новим Карловцима. Оснивач и вођа театра Зоран Јовановић потписао је прошлог месеца са представницима Извршног већа Војводине, Министарства за културу и Општине Инђија Протокол о сарадњи на суфинансирању рада овог театра. Протоколом се предвиђа подршка афирмацији позоришне уметности, развоју културе и културно-уметничког стваралаштва Рома у АП Војводини и Републици Србији. Дотирање је уосталом кључни фактор за опстанак већине уметничких пројеката у пракси. Међутим, кад је реч о ромској мањини, уколико узмемо у обзир историјске и друштвене чињенице које су утицале на формирање њеног идентитета, постаје јасно да тек овакав облик подршке може да омогући трајни подстицај неговању и развоју ромске културе, а тако и друштвеној интеграцији Рома.

          У очима припадника других етничких група, Роми су често неразумљив народ егзотичне баштине, фолклора и легенди, неодољиве музике. Народ особене културе и идентитета, а њихова суштина нам неретко измиче испод слојева стереотипа и социјалне беде недоличних веку и окружењу у коме живе, ту поред нас. Роми су жилава, али и крхка нација којој је потребан подстицај, интеграција, и, коначно, прихватање. Отуда огромни значај који у њиховом случају има културна и социјална политика једне земље, најзначајнији стожер ових механизама, а понекад нажалост и ваљак који може згњечити слободу и дигнитет ове нације. Навешћемо још један позитиван пример из наше стварности који се тиче ромског питања: захваљујући иницијативи Координационог центра за укључивање Рома, ове године је први пут на нивоу града Београда организована припремна настава за упис ромске деце у школу. То је свакако једини начин да се смањи понекад огромна разлика међу ромском и осталом децом на самом почетку образовног процеса, што се касније показује као један од веома битних узрочника неуспеха ове деце у даљем школовању. Ови примери показују како се и у Србији, полако али сигурно, коригују мањкавости државне политике у погледу мањина.

          Али, вратимо се причи Зорана Јовановића, која можда на најбољи начин илуструје како се храбрим и упорним индивидуалним напором могу отварати многа врата, па и она највећа, институционална. Овај млади Ром, образован, вишеструко талентован и, још битније, ослобођен комплекса у односу на ’гаџе’, ’беле’, оно што можда у највећој мери спутава његове сународникесличних потенцијала, ступио је у контакт са неким од најзначајнијих имена наше културне средине. Обратио се најпре Јовану Ћирилову, за мишљење, савет, па и сарадњу, и тако, каже, стекао поверење овог великог културног посленика чија му јесвесрдна и несебична подршка током целе једне деценије служила као путоказ на мапи позоришних и културних догађања, а такође га, ненаметљиво и из прикрајка, упућивала и усмеравала у формирању његовог уметничког израза. Уз њега, Зорану су саветима и сваком другом конкретном подршком изашли у сусрет и Борка Павићевић, Љубица Бељански-Ристић, а затим и низ културних градских, државних, али и иностраних институција.

          Тако је временом овај млади ромски уметник исписао богату уметничку биографију која се, осим књижевне делатности (Да ли знашромски? и Приче Цигана у ноћи), у домену извођаштва састоји од учешћа у великом броју културних манифестација, позоришних фестивала, сарадњи са неколицином културних институција и позоришта, учествовања, као и организације и вођења многобројних извођачких радионица и др. Могли бисмо да издвојимо вишегодишње учествовање на Битефу, у радионицама Битеф полифоније, сарадњу са Ценпијем, ЦЗКД-ом, иницирање „Недеље Рома” у Београду, Новом Саду и Нишу, а затим сличну манифестацију „Дани ромске културе” у Паризу, где новоосновани театар изводи истоимену представу Суно е роменго (Ромски сан), која је затим доживела више од двеста извођења у земљи и иностранству, и многобројне награде

          Може нам се десити да се, скептични, упитамо о уметничким дометима овог театра, да пожелимо да његов рад оценимо строгим критичким и теоријским инструментима. Можда би нам тада добро дошао суд једног њујоршког сликара који је након представе Ромски сан изјавио да је она добра као добро наивно сликарство. Наиме овај ритуални, поетски театар више од амбиције да се мери са највишим естетским доменима позоришне уметности, тежи да, пре свега искреном, готово наивном игром, уз текстове и музику из ромске културне баштине, оживи на сцени обичаје, дух, темперамент и осећања овог народа, и тако на најнепосреднији начин допринесе укидању предрасуда у креирању културног идентитета Рома.

Могли бисмо приметити да ромске теме нису реткост на балканској уметничкој сцени, да су неки аутори музичке и филмске уметности са ових простора управо захваљујући њима доживели интернационалну славу, па чак и створили „светски цигански тренд”, или можда бренд. Што се тиче самих Рома, сматра Зоран Јовановић, суштинска разлика састоји се у начину презентације и слици коју она креира у свести широке јавности. По њему, Кустуричини филмови, на пример, имају високу уметничку вредност, алистварају негативну слику о Ромима као о прљавим, ’недодирљивим’. „Тада се”, каже Јовановић, „и ми сами питамо: – Зар смо стварно такви?” Бреговић, пак, за чији је албум „За свадбе и сахране”Јовановић преводио и писао текстове, по његовом мишљењу, популаризује ромску традицију, отвара јој прозор у свет.

Ромски театар „Суно е роменго” настоји стога да на аутентичан начин промовише позитивне вредности ромске културе, љубав, страст, духовност, и спречи да ’Цигани испод моста’ постану слика свих Рома.

На један суптилнији начин, Роми нам шаљу поруку да ни код њих, ни код нас, нити игде на свету, није све као што изгледа.