Бетонски микрокосмос

Нови Сад – Српска премијера филма „Љубав и други злочини”, дугометражног играног првенца младог београдског редитеља Стефана Арсенијевића, уприличена у самој фестивалској завршници, добро је загрејала дланове публике која је, из вечери у вече, отвореног срца и ума пунила све пројекционе просторе великог „Града филма”.

Помало неочекивано, али сасвим легитимно, Арсенијевић се за разлику од својих претходних црнохуморних краткометражних филмова, сада определио за суморну транзициону драму са снажним елементима љубавне приче. Радња филма смештена је у микрокосмос Новог Београда, који неодољиво асоцира на бетонску кућу за лутке у којој се Арсенијевићеви јунаци крећу у затвореном, ограниченом кругу, свесни својих промашених живота, неспособни да одговоре на питање отићи или остати, где и на који начин.

Ауторова асоцијација јасна је већ на прву лопту, тај хладни, бетонски микрокосмос је Србија. Ваљда онаква каквом је Арсенијевић доживљава. Кажем ваљда, јер из свега виђеног у филму не могу се докучити ауторове искрене емоције. Све је настало из главе, готово хладно прорачунато, мало тога је из срца и међуножја. Зато прича може да вас остави равнодушним.

Уз све евентуалне примедбе на овај филм, међу којима је свакако и питање зашто би се љубав изједначавала са злочином (осим да би филмски наслов добио на атрактивности), немогуће је избећи и његове квалитете. Ту је пре свега Арсенијевићева зналачка режија, сведена а веома прецизна, а затим и глумачки доприноси Анице Добре, Вука Костића, Феђе Стојановића, Милене Дравић, сценографија и фотографија... О овом филму који је настао као копродукција између Србије, Немачке, Аустрије и Словеније, свакако ће бити још речи када уђе у редовну биоскопску дистрибуцију.

Изврсне реакције публике изазвао је филм „P.V.C.- 1” који као сценариста, редитељ, сниматељ и копродуцент потписује колумбијски редитељ грчког порекла Спирос Статулопулос. Овај филм који је већ освојио и награде критике и „Сребрни Александар” за најбољу режију на Солунском фестивалу, инспирисан је истинитом причом о борби за живот жене која је постала жртва терористичког акта. Статулопулос, којем је ово дебитантски дугометражни филм, добро развијеним и темпираним психолошким ситуацијама снажном чини надградњу драме. Определивши се за документарно-играну структуру филма, аутор је у 85 минута, у једном једином кадру и у форми преноса догађаја уживо, понудио гледаоцу позицију напетог сведока ужасне невоље у којој се налази мајка троје деце, о чији су врат уцењивачи окачили бомбу...

У Синема ситију приказан је и један од овогодишњих берлинских лауреата („Сребрни медвед” за најбољу мушку улогу глумцу Рези Нажију), ирански филм „Песма врабаца” Маџида Маџидија. Овај аутор је, без сумње, један од најизразитијих следбеника италијанског неореализма међу иранским редитељима. После успеха филма „Деца раја” (освојио је и номинацију за Оскара) начинио је дужу паузу, али се сада филмом „Песма врабаца” вратио на велика филмска врата. Кроз поетску причу о пожртвованом оцу који одлази у град и ради као мототаксиста да би скупио новац за слушни апарат своје ћерке, Маџиди нуди сучељавање хармоничног села са неуротичним и немилосрдним зверињаком од града, подижући постепено емоције и самог филма и гледалаца на завидан ниво.

Емотивно путовање понудио је и нови филм шпанске редитељке Грасије Куерехете „Седам билијарских столова”, која је једна од чак три жене-редитеља чији су се филмови нашли у такмичарском програму Фестивала Синема сити. Куерехета своју драму о јунакињама чији се животи мењају после изненадне смрти власника билијарске дворане, истанчано боји хумором и светлошћу. За овај филм је у Сан Себастијану освојила Сребрну шкољку и награду за најбољи сценарио...

Дубравка Лакић