Мистично Пештерско поље

Сибирска клима, чувени сјенички сир, овчија стеља прво је на шта помислимо када се помене Пештерска висораван. Све је то карактеристично за највеће крашко поље на Балкану и једно од највећих у Европи. На овој висоравни, надморске висине око 1.150 метара и површине око 60 квадратних километра, налази се и Пештерско поље, најважнији очувани пример специфичног влажног тресавског станишта на Балкану.

– Под специфичним климатским, рељефним, хидрографским и другим условима, овде се формирао јединствен комплекс барских, мочварних и тресавских станишта. Бројне су заштићене, ретке и угрожене врсте флоре и фауне, од којих су неке регистроване једино овде у Србији, па и у свету (пештерски пуж) – наводе у Заводу за заштиту природе, на основу чије студије је Пештерско поље добило статус заштићеног природног добра 2016. године.

Управљање Специјалним резерватом природе „Пештерско поље”, површине 3.117,97 ха, који се налази на територији општина Тутин и Сјеница, поверено је Туристичкој организацији Сјенице.

Када крочите на ове просторе под ногама се угибају маховине тресетнице, лепотом плене орхидеје. Овде је и хранилиште за беле роде у време када се гнезде и селе. Једино је и гнездилиште еје ливадарке у Србији, поред оног на северу Војводине. Могу се видети и видра и вук.

Кроз ово крашко поље протиче река понорница – Бороштица – дуж које се образују минерално-барска земљишта, где се појављује и тресет.

Магично и помало дивље Пештерско поље превазилази националне оквире. Услед свог значаја увршћено је у међународно значајна подручја за птице, дневне лептире, станишта биљака, влажна станишта и Емералд еколошку мрежу.

Становништво се традиционално бави сточарством јер су, како кажу, најбољи пашњаци и ливаде косанице у Пештерском пољу.

Пештерско поље некада је било прекривено боровом шумом, а данас овде нема ниједног стабла. Мада, на напуштеним ливадама спонтано се обнавља шумска вегетација.

Без ограда и међа прави је рај за небројена стада оваца, говеда, коња. О њима се старају чобани који спавају у становима - мале дрвене колибе покривене сламом. Рурални објекти, сеоске економије, бунари и појила представљају посебну вредност Специјалног резервата природе.

Сјенички сир, бренд Пештери, има посебан квалитет због трава којима се стока напаса. Сјеничка стеља је домаћи производ, неки ће рећи афродизијак, од сушеног овчијег меса аутохтоне расе оваца – праменка.

Становништво чине углавном Бошњаци и Срби, а на крајњем истоку према Космету има и Албанаца.

За само сат времена на Пештери се могу променити и четири годишња доба. Назив „српски Сибир” за висораван – говори довољно о клими.

– Температура и по двадесет дана заредом зна да буде између 20 и 35 у минусу. За нас Пештерце то је нормално – констатује Аднан Синановић из ТО Сјеница, који нас је провео кроз резерват у коме се од прошле јесени налази највеће хранилиште за птице, лешинаре и сисаре у Европи.

Посетиоци могу из близа да посматрају, а мештанима је омогућено да се угинуле животиње допреме на хранилиште.

Висораван представља огромну крашку површ која обилује пећинама, јамама, шкрапама и вртачама, па је по пећинама и добила име, јер Пештер значи пећина.

Археолози Музеја „Рас”, предвођени Драгицом Премовић Алексић, пронашли су 2013. остатке старословенских храмова на Пештерској висоравни. Годину дана касније она је објавила капитално дело „Археолошка карта Новог Пазара, Сјенице и Тутина”, у коме је сваки камен Пештери детаљно описан, па и остаци тврђаве на узвишењу Тројан: – Према предању, брдо Тројан добило је назив по римском цару Трајану, који је, наводно, прошао преко Пештери у време похода на Дакију. Међутим, утврђење које се овде налази, подигнуто је цео век након Трајанове смрти.

Тројан чини границу између Пештерског поља и венца Јатур с друге стране. Митско и мистично све је овде испреплетено, па тако знамо да је у новије геолошко доба цела висораван била под водом. Језеро је истекло кроз поноре, а остала плавна зона у подножју узвишења Тројан код Карајукића Бунара, легенда каже: – Под градом се налазило мало језеро у коме је живела троглава аждаја и прождирала девојке из целе околине док није дошао ред на ћерку тројанградског бана. Тада је притекао у помоћ Свети Ђорђе, убио аждају и ослободио девојку. Затим је аждају довукао до села Вучинићи, намеравајући да је ту закопа. Али се становништво поплашило и повикало: „Вуци даље, вуци даље.” Зато се, каже народ, ово село зове Вучинићи.По предању су и околна села добила називе.

У књизи читамо:- По св. Ђорђу добио је име извор Ђурђевица испод Тројана, који је настао када је св.Ђорђе ударио сабљом по каменој плочи из које је потекла хладна планинска вода. Муслимани сматрају да је тај јунак, који је убио аждају, био хазрети Алија, који се пре звао св. Илија. У жељи да му се одуже, од тада па до данас се код Језерњаче одржавају сабори сваког другог августа (На Алинђун односно Илиндан).

Зелена висораван постала је прави хит међу љубитељима неистражених предела. Звучи парадоксално, али би се могло рећи да је недостатак путне инфраструктуре допринео очувању природе.