Kлетва из шатора

Два Јанусова лица нафте: благодет и клетва. Богато награђује америчке савезнике из Залива, али је дошла главе Садаму Хусеину у Ираку и власнику најбогатијих нафтних поља Африке, Муамеру Гадафију у Либији.

Kада би либијски вођа устао из гроба у који је пре девет година убачен после четири деценије на власти, одмах би препознао нову државу, иако је није видео. Предвидео је готово све што се данас догађа.

Пре него што се повукао у родни Сирт, Гадафи је у једном од последњих обраћања нацији из Триполија августа 2011. поручио: „Постоји завера да се контролише либијска нафта и да се контролише либијска земља, да се Либија још једном колонизује. То је немогуће, немогуће. Борићемо се до последњег мушкарца и жене да одбранимо Либију од истока до запада, од севера до југа.”

Два месеца касније, колоритни диктатор извучен је из неке цеви за дренажу у Сирту и брутално убијен. Немогуће је постало могуће у земљи деветогодишњег грађанског рата, званичног двовлашћа и општег хаоса.

Сирт, град на капији нафтних поља, који је некада служио као излог Гадафијевих визија Африке, био је све до 2016. под контролом џихадиста Исламске државе, а данас је потенцијални епицентар битке за нафту, иза које стоји пола туцета светских и регионалних сила.

Нафта је данас ван домашаја и Владе националног јединства (ГНА) у Триполију коју признају УН, и њихових ривала из Либијске националне армије (ЛНА) у Тобруку, на истоку земље. На фронту око Сирта две стране нагомилавају трупе.

Највећи део нафтних поља контролишу руски плаћеници из групе „Вагнер”, паравојне формације која се за интересе Русије борила на истоку Украјине и по Сирији, а којом управља Јевгениј Пригожин, блиски сарадник председника Владимира Путина. Руски плаћеници имају на располагању ловце МиГ-29 и Су-24 и ракетне системе како би заштитили нафтна поља и луке за извоз.

Земља је располућена по идеолошким, племенским и пословним интересима, што је довело до тога да су сви медитерански терминали за извоз висококвалитетне лаке нафте блокирани од јануара. Снаге ЛНА, које контролишу Сирт, зауставиле су сваки извоз. Дневна производња је са милион барела пала на 100.000, ускраћујући властима у Триполију финансијске приходе неопходне за функционисање администрације.

Дошли су људи које нико није позвао: Руси, војници Турске, исламисти из Сирије, бизнисмени из Француске и Италије, трговци оружјем, нафтни мешетари. Рат за нафту као подсећање на њено проклетство.

Либија се данас и не пита за своју будућност, нема никакву могућност одлучивања о сопственим нафтном богатству нити о начинима на које би га користила. У Централној банци рутинске операције обављају странци. Анкара је преузела улогу портпарола владе у Триполију.

Митски Гадафијев шатор није успео да остане сачуван као сувенир – љутита маса уништила га је 2011. А да ли је Гадафи правилно предвидео будућност своје нације? Сви догађаји од његовог суровог убиства показују да јесте.

Гадафи је упорно покушавао да задржи пуну контролу над либијском нафтом. Било је ту, наравно, много корупције, али пуковник је био тај који је желео да се пита. У време кад је 2009. био председавајући Афричке уније, предлагао је „златни динар” како би приходе од нафте ставио под контролу државних фондова, а не америчких банака. Да, другим речима, избаци долар из нафтних трансакција.

Либијска централна банка, стопроцентно у власништву државе, штампала је „златни динар”, иза којег су стајале резерве од близу 144 тоне злата. Странци су послове могли да склапају само преко либијске банке.

Све је подсећало на 2001, кад је Садам Хусеин, незадовољан опадајућом вредношћу долара који је ОПЕK добијао за своју нафту, почео да је продаје у еврима. Није се дуго чекало на војну интервенцију са измишљеним поводом у ирачком поседовању оружја за масовно уништавање.

Гадафи није научио лекцију. Или није хтео, иако га је 2011. тадашњи председник Француске Николас Саркози називао претњом „финансијској безбедности света”.

Пуковник је желео и више од организовања афричког монетарног удара. Хтео је да докаже да је финансијска независност могућа. Његов највећи инфраструктурни пројекат, 33 милијарде долара вредна „Велика река коју су направили људи” претварала је либијску пустињу у житницу.

Убрзо је уследила војна интервенција НАТО-а. „Дошли смо, видели смо, он је мртав”, изјавила је тадашња државна секретарка САД Хилари Kлинтон после кратке посете Либији октобра 2011, али управо су њени приватни мејлови, обелодањени пет година касније, открили праве циљеве удара на земљу у којој су бесплатни били и образовни и здравствени систем, и вода и бензин.

Било је сасвим јасно да се „хуманитарна” интервенција не тиче људи. Тицала се безбедности глобалног банкарства, новца и нафте. Нису случајно побуњеници који су убили Гадафија одмах основали сопствену банку.

Данас се многи подсећају пуковникових речи на самиту Арапске лиге у Дамаску 2008. Kритикујући Арапе због недостатка акције после Садамовог вешања две године пре тога, поручио је „браћи”: „Њихов ред (да буду свргнути и обешени) могао би да дође и то би могао да буде свако од вас... Америка би могла да се сложи с тим да нас све повеша.”