Новчане пошиљке Добрице Ћосића

Добрица Ћосић је у очима косовскометохијских Срба стекао сваку врсту поверења, угледа и поштовања изношењем истине о патњама и неправдама које су чињене православном српском становништву у јужној покрајини. Том својом радњом привезао ме је до краја живота. Тада, 1968, подржала га је само једна особа – професор Филозофског факултета Јован Марјановић, мој професор и будући колега. Нисам био у прилици да се с Ћосићем интимније дружим, али сам био у његовом друштву довољно да могу да будем непосредни сведок неких његових радњи.

У време албанских комешања српски књижевник сакупљао је новчане прилоге за Адема Демаћија, у шта је многе од нас укључио – или у сакупљање, или у давање прилога. Ову Добричину и нашу хуманост Демаћи није оправдао, касније припадајући ОВК и сарађујући с Албином Куртијем.

Ћосићева веза с косовскометохијским Србима није прекидана од 1968. године, нити, пак, помоћ коју је пружао појединцима, групама и целокупном тамошњем српском живљу. У једној од његових многих хуманитарних акција био сам учесник и осећам моралну обавезу да је саопштим јавности.

На митинге подршке, које су моји земљаци често одржавали у местима Војводине, одлазио сам и ја, с оцем, који се већ преселио у Шумадију. На скуп у Титовом Врбасу путовали смо мој отац, Светозар Стијовић, Милорад Радевић и ја. Светозару је, дан раније, знајући за наш намеравани пут, Добрица предао пластичну кесу пуну новца, добро упаковану и облепљену селотејпом. Колико је новца било, нисмо знали, нити смо проверавали, али је чињеница да је сума била позамашна.

Мирослав Шолевић био је неприкосновени вођа сеобника српских, који је суверено владао масом. Могао је сваког тренутка да је запали, али и умири, кад је било потребно. Стасит, мршав, помало прек, оштрог погледа, бритког језика, који га је добро служио на митинзима, а не тако добро у осталим приликама, прилично самоуверен и самовољан, нимало покоран, ни послушан. Такав, није се омилио политичарима и у игри око Косова и Метохије није пронашао себе и своје земљаке, па се препустио чувању коза. Не знам поуздано зашто је поклекао, иако сам читао све његове изјаве и интервјуе, али таквог вођу сеобници с Космета више нису имали.

Стигавши у Врбас, Стијовић је предао новац мени и замолио ме да га уручим Шолевићу, кога он није лично познавао, и да му пренесем Добричину поруку. Сретнем Шолета у самом центру насеља, кажем му да је Добрица Ћосић послао новац Србима с Косова и Метохије и да га њему предам. Шолевић ми, без оклевања, одговори: „Ја новац не узимам. Молим те, предај га неком кога добро познајеш.” Затим ме замоли да захвалим Ћосићу и оде некуда, журно.

У маси путујућих сеобника што сам их до тог тренутка сусрео само сам једног боље познавао – Благоја Зувића, Благу, из Доњег Драгољевца. Блага је тада био млађи човек, прави метохијски шерет, увек спреман на шалу и смех, чак и када до тога никоме није стало. Виђао сам га од првих дана на скуповима у Београду, имао је свој мали шатор, ту смо се и упознали, и често проводили време у разговорима. Од њега сам тих немирних дана сазнавао много шта о свом завичају.

Потражих Благу и лако га пронађох – сви су тог шерета знали – и предах му новац с Шолевићевом поруком. У овој хуманој радњи Добрица дође као држава, а ми, носиоци новца, као државне слуге. Било је још оваквих и сличних Ћосићевих пошиљки помоћи мојим земљацима.

Шта се потом с том гомилом новца дешавало и за шта је употребљен, нисам се интересовао. Знам, из каснијег времена, да су многи које је држава била задужила да брину о Космету и његовим житељима, згрнули поприлично државног новца намењеног Србима и метнули у своје џепове. Међу њима је било и оних из Србије и оних с Косова и Метохије. За неке се причало да су стекли право богатство. С друге стране, Шиптари су марљиво сакупљали новац од својих сународника по иностранству и сложно га користили за опстанак на Космету, куповину српске имовине и пропаганду у свету. Ово сам навео као један од поузданијих примера различитости Срба и Шиптара у пожртвованости и оданости свом народу. Зато сам и написао овај текст о Ћосићу и Шолевићу, њиховој доброти и поштењу, тако реткима код нас. Можда је реч Косово била најскупља српска реч, али је у наше време, од нас самих, највише обесмишљена, губећи свој набој и снагу коју је имала. Ми, Срби, само причамо, понекад и запомажемо, а Шиптари ћуте и стварају.

У „Књижевним новинама” (1. септембар 1988) написао сам текст „Добро дошли, Косовци”, о митингу у Титовом Врбасу, али нисам споменуо доброчинство Ћосићево и поштење Шолевићево, разумећете зашто. На мој текст одговорио ми је Шкељзен Малићи у једном словеначком недељнику.

Професор Филозофског факулета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa