Novčane pošiljke Dobrice Ćosića

Dobrica Ćosić je u očima kosovskometohijskih Srba stekao svaku vrstu poverenja, ugleda i poštovanja iznošenjem istine o patnjama i nepravdama koje su činjene pravoslavnom srpskom stanovništvu u južnoj pokrajini. Tom svojom radnjom privezao me je do kraja života. Tada, 1968, podržala ga je samo jedna osoba – profesor Filozofskog fakulteta Jovan Marjanović, moj profesor i budući kolega. Nisam bio u prilici da se s Ćosićem intimnije družim, ali sam bio u njegovom društvu dovoljno da mogu da budem neposredni svedok nekih njegovih radnji.

U vreme albanskih komešanja srpski književnik sakupljao je novčane priloge za Adema Demaćija, u šta je mnoge od nas uključio – ili u sakupljanje, ili u davanje priloga. Ovu Dobričinu i našu humanost Demaći nije opravdao, kasnije pripadajući OVK i sarađujući s Albinom Kurtijem.

Ćosićeva veza s kosovskometohijskim Srbima nije prekidana od 1968. godine, niti, pak, pomoć koju je pružao pojedincima, grupama i celokupnom tamošnjem srpskom življu. U jednoj od njegovih mnogih humanitarnih akcija bio sam učesnik i osećam moralnu obavezu da je saopštim javnosti.

Na mitinge podrške, koje su moji zemljaci često održavali u mestima Vojvodine, odlazio sam i ja, s ocem, koji se već preselio u Šumadiju. Na skup u Titovom Vrbasu putovali smo moj otac, Svetozar Stijović, Milorad Radević i ja. Svetozaru je, dan ranije, znajući za naš nameravani put, Dobrica predao plastičnu kesu punu novca, dobro upakovanu i oblepljenu selotejpom. Koliko je novca bilo, nismo znali, niti smo proveravali, ali je činjenica da je suma bila pozamašna.

Miroslav Šolević bio je neprikosnoveni vođa seobnika srpskih, koji je suvereno vladao masom. Mogao je svakog trenutka da je zapali, ali i umiri, kad je bilo potrebno. Stasit, mršav, pomalo prek, oštrog pogleda, britkog jezika, koji ga je dobro služio na mitinzima, a ne tako dobro u ostalim prilikama, prilično samouveren i samovoljan, nimalo pokoran, ni poslušan. Takav, nije se omilio političarima i u igri oko Kosova i Metohije nije pronašao sebe i svoje zemljake, pa se prepustio čuvanju koza. Ne znam pouzdano zašto je poklekao, iako sam čitao sve njegove izjave i intervjue, ali takvog vođu seobnici s Kosmeta više nisu imali.

Stigavši u Vrbas, Stijović je predao novac meni i zamolio me da ga uručim Šoleviću, koga on nije lično poznavao, i da mu prenesem Dobričinu poruku. Sretnem Šoleta u samom centru naselja, kažem mu da je Dobrica Ćosić poslao novac Srbima s Kosova i Metohije i da ga njemu predam. Šolević mi, bez oklevanja, odgovori: „Ja novac ne uzimam. Molim te, predaj ga nekom koga dobro poznaješ.” Zatim me zamoli da zahvalim Ćosiću i ode nekuda, žurno.

U masi putujućih seobnika što sam ih do tog trenutka susreo samo sam jednog bolje poznavao – Blagoja Zuvića, Blagu, iz Donjeg Dragoljevca. Blaga je tada bio mlađi čovek, pravi metohijski šeret, uvek spreman na šalu i smeh, čak i kada do toga nikome nije stalo. Viđao sam ga od prvih dana na skupovima u Beogradu, imao je svoj mali šator, tu smo se i upoznali, i često provodili vreme u razgovorima. Od njega sam tih nemirnih dana saznavao mnogo šta o svom zavičaju.

Potražih Blagu i lako ga pronađoh – svi su tog šereta znali – i predah mu novac s Šolevićevom porukom. U ovoj humanoj radnji Dobrica dođe kao država, a mi, nosioci novca, kao državne sluge. Bilo je još ovakvih i sličnih Ćosićevih pošiljki pomoći mojim zemljacima.

Šta se potom s tom gomilom novca dešavalo i za šta je upotrebljen, nisam se interesovao. Znam, iz kasnijeg vremena, da su mnogi koje je država bila zadužila da brinu o Kosmetu i njegovim žiteljima, zgrnuli poprilično državnog novca namenjenog Srbima i metnuli u svoje džepove. Među njima je bilo i onih iz Srbije i onih s Kosova i Metohije. Za neke se pričalo da su stekli pravo bogatstvo. S druge strane, Šiptari su marljivo sakupljali novac od svojih sunarodnika po inostranstvu i složno ga koristili za opstanak na Kosmetu, kupovinu srpske imovine i propagandu u svetu. Ovo sam naveo kao jedan od pouzdanijih primera različitosti Srba i Šiptara u požrtvovanosti i odanosti svom narodu. Zato sam i napisao ovaj tekst o Ćosiću i Šoleviću, njihovoj dobroti i poštenju, tako retkima kod nas. Možda je reč Kosovo bila najskuplja srpska reč, ali je u naše vreme, od nas samih, najviše obesmišljena, gubeći svoj naboj i snagu koju je imala. Mi, Srbi, samo pričamo, ponekad i zapomažemo, a Šiptari ćute i stvaraju.

U „Književnim novinama” (1. septembar 1988) napisao sam tekst „Dobro došli, Kosovci”, o mitingu u Titovom Vrbasu, ali nisam spomenuo dobročinstvo Ćosićevo i poštenje Šolevićevo, razumećete zašto. Na moj tekst odgovorio mi je Škeljzen Malići u jednom slovenačkom nedeljniku.

Profesor Filozofskog fakuleta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista