Лековите речи

Затрпани вестима о несрећама, страхотама, разним невољама, као да смо постали слепи и глуви, за мале, обичне и лековите речи. Јер, ми, каo да више не обраћамо пажњу на оно, око нас, што је лепо, пријатно и обично. Држимо да нам то припада узгред и приде.

Још горе, да то и није ништа нарочито.

А то је основа живота.

Зар је тешко рећи: добар дан?

Тај поздрав је нестао у времену као реликт некод туђег времена.

Ето, готово да се више са малог екрана не чује поздрав „Драги гледаоци”?!

Оног тренутка када су „људи из кутије”, када је телевизија престала да мисли на гледаоце и коме се обраћа, коме нуди своје садржаје, све као да је пало у воду.

Да ли телевизија може да буде довољна сама себи? Или, да поставимо већ давно проблематично питање: зар је тешко бити фин?!

Као да нико од данашњих, одговорних сарадника и уредника не мисли: ко нас гледа, ко ће нас гледати?

Некада је прва лекција за младе новинаре била: „Када станете испред камере, улазите, непозвани у туђу собу. Мислите на то ко вас гледа. Можда је бака, ђак, дете, млекар, пекар, апотекар, па још правници и свештеници, сликари и вајари, певачи и свирачи...”. Ових дана је обележено 62 године од почетка емитовања ТВ програма на нашим просторима. Легендарни Мића Орловића увек се обраћао са поздравом: драги гледаоци! Они који памте, сетили су се – тога данас нема. Зашто? Одавно је почело одмицање од публике, ТВ водитељи и аутори су се отуђили и обраћају нам се, кад се сете, са више дистанце – поштовани гледаоци. Они не припадају гледаоцима, публика за њих као да није битна. Као да више не размишљају о томе ко их гледа.

Неко ће рећи да је томе, данас, крива корона...  Хиперпродукција, комерцијализција...

Неће бити.