Свјатејши владика, Додик и култ српског мучеништва

Учестала окупљања српске тројке – лидера Србије, Републике Српске и патријарха – отварају питање колико је црква политички пројекат и колико „светосавски национализам” креира односе у региону.

Користећи Косово као парадигму својих светоназора, СПЦ је данас, кријући се иза божје благодети, важан актер односа секуларне Србије са секуларним суседима, док колекција великосрпских изјава патријарха Иринеја одише дубинским црквеном национализмом који својим припадницима не нуди веру, морал, вредности и врлине, већ продубљује омразе.

Настављајући традицију патријарха Павла, који је благосиљао Радована Караџића, Ратка Младића и Жељка Ражнатовића Аркана, патријарх Иринеј извориште свих зала види у муслиманима и католицима, док опасно код Срба распирује култ мучеништва. Стално подсећа на страдања која су надмашила страдања јерменског и јеврејског народа.

Виктимизација властитог народа без спремности да се преузме одговорност за злочине деведесетих. Свјатејши владика никада ни речи о стотину убијених имама и 614 џамија порушених током рата.

Иринеј је однос према муслиманима јасно дефинисао маја 2014, кад је пред окупљеним православцима у Новом Пазару изјавио: „Да не улазимо у то зашто су, и како су, постали то што јесу. Сигурно не од врућих колача. Само њихови преци знају шта их је условљавало да промене веру. Сви су они потомци Савини.”

Духовник који је хашку пресуду генералу Младићу пропратио речима да „силни светски моћници раде ђаволска дела, а ми трпимо последице”, призива духове прошлости и генерише сукобе који стају на пут нормализацији односа у верски преосетљивом региону.

Иринеј Гавриловић, 45. патријарх СПЦ, и не покушава да прикрије колико му је блиска идеја „Сви Срби у једној држави”, иста она која је била варница ратова од којих се Србија најспорије опоравља. „Где год живе Срби – то је Србија, било у Србији, било у БиХ, Војводини, Црној Гори или другим местима.”

Моли се патријарх прошлог октобра у посланици поводом осам векова аутокефалности СПЦ да Светосавски завет „оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силника овога света са циљем да их насилно и неправедно отму”.

Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски не престаје да се бави политиком која не обећава ништа добро, пре свега Србији. Вучић га не спречава откако су (финансијски) саниране критике које је Иринеј имао према косовској политици председника. „Светосавска Српска православна црква је стуб опстанка Срба где год живели”, охрабрује Вучић патријарха.

Мимо Црне Горе, патријарх је посебно активан кад је у питању Босна, друштво које се у протеклих четврт века није готово уопште одмакло од ратног наслеђа и политика које су, уз обилату помоћ религија, довеле до сукоба у којем је СПЦ црквене и народне интересе везала за политичку опцију која је завршила у Хагу.

Недавна заједничка молитва мостарског муфтије Салема ефендије Дедовића и епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија на местима масовних злочина над Бошњацима и Србима у источној Херцеговини 1941. више је изузетак него правило.

Његова светост доживљава Републику Српску као „нови Пијемонт” и својим панегирицима непрестано подстиче Милорада Додика да не одустане од намере да разруши дејтонску Босну. „Ако може Косово да се одвоји од Србије, зашто се РС не би одвојила од Федерације БиХ и припојила Србији?”, упитао се својевремено у интервјуу за „Недељник”.

Ентитет је, по Иринејевом тумачењу, утемељен на „истини Божјој, на правди Божјој”. То што је РС људска, а не божја творевина, не спречава патријарха да директно брани само једну политичку опцију у Бањалуци: „Браћи из Републике Српске кажем – чувајте Републику Српску и оног који данас води народ Српске, то је једини начин да српство опстане”, поручио је пре три године мислећи на Додика, кога је на отварању Андрићграда у Вишеграду 2014. назвао председником „најновије српске државе”.

„Република Српска је постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име божије, то је вечно и непролазно”, изјавио је у Бањалуци приликом прославе Дана Републике Српске 9. јануара 2016.

Почетком ове године, после састанка с Додиком, Бошњаке је увредљиво назвао „Турцима”, а за Божић је изјавио да „не постоје границе за Србију и Републику Српску, као и да оне и не смеју и не треба да постоје, јер је реч о једном народу, који говори један језик и све што има од вредности, то му је заједничко”.

Политизовани национализам константно изазива забринутост и огорчење муслимана у БиХ и регији. „Прошла су времена овакве врсте порука, које су врло читљиве и које сеју зебњу и позивају на непоштовање суверенитета и територијалног интегритета Босне и Херцеговине”, одговорио је реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ Хусеин ефендија Кавазовић. „Потреба за верским јединством припадника СПЦ не може да подразумева један државно-политички простор.”

Патријарх и Додик мисле друкчије. Вучић пропушта да се енергично огради од идеја великосрпства, које, као и њихови пандани на другим странама, разарају друштвено биће Босне.

Када би се верске заједнице у БиХ супротставиле националистичким политикама својих лидера, можда би се и отворила нека нада за нормализацију и суживот у Босни. После свега цитираног и неславне улоге СПЦ, сумњам у такав развој ситуације и најаву заједничке молитве папе Фрање и патријарха Иринеја у Јасеновцу и Сребреници. Оваква СПЦ на такве кораке није спремна.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa