И критика говора мржње може постати говор мржње

ИНТЕРВЈУ: ПЕТАР ЛАЂЕВИЋ
Не искључујем могућност да се неко поведе за нечијим мишљењем које је усмерено против другога, али сматрам да узроци ксенофобије и расизма сасвим сигурно не леже у слободи речи и слободи говора. Они имају дубље социјалне корене и треба радити на превенцији, најлакше је кажњавати. Изградња демократских институција и заштита људских права подразумевају ослобођење људи од тоталитарног система, а држава је дужна да отклања социјалне узроке који могу производити ксенофобију, расизам, шовинизам, итд., каже за „Политику” Петар Лађевић, директор Службе за људска и мањинска права Владе Републике Србије. Он није желео да коментарише захтев 31 невладине организације да поднесе оставку због ставова о говору мржње које је изнео у интервјуу листу „Данас”.

„Не могу да улазим у мотиве зашто је 31 невладина организација тако реаговала. Сматрам да у овој земљи може да се каже дословно све што има да се каже о другоме, а што је од интереса за јавност. Зато и не бих одговарао невладиним организацијама, њихово је право да саопште свој став и примедбе. Много је интересантније питање до које мере на овакву реакцију утиче општа политичка клима, а до које мере садржај мог исказа. По свему судећи, оштрина je изазвана и једним и другим разлогом. Интервју је део дужег разговора, састојао се, условно речено, из два дела. Прво, да ли је Србији потребно Министарство за људска и мањинска права или служба и, друго, какав је мој став према говору мржње.

Какав је ваш став о говору мржње?

То је питање сваке демократске државе – да ли говор у јавном животу може бити санкционисан зато што неко или нека институција тај говор прогласи говором мржње. Говор мржње мора бити санкционисан ако је то позив на насиље или тешко кршење права другог. Иначе, може бити врло лако злоупотребљено. Наравно, то треба санкционисати, али и тада се мора приступати крајње рационално и опрезно...

Због чега?

Зато што закотрљани каменчић брзо може да се претвори у грудву тоталитаризма у којој ће свака различитост, свако другачије мишљење изречено у јавности бити криминализовано и санкционисано.

Какве су шансе да се тако нешто догоди?

Шансе за тако нешто постоје увек и свугде. Довољно је да се подсетимо операције „Сабља”. Тада смо имали потпуну суспензију права на слободу говора, у ствари, имали смо суспензију људских права. Мали број невладиних организација на то је реаговао, мада је било и таквих, на срећу...

Мембрана која дели одбрану неког демократског начела и отварања врата репресији, због наводне одбране тог начела, изгледа да је врло танка?

Наравно, врло лако се може прећи у потпуну супротност, па критика говора мржње постаје говор мржње. Оптужује се, наводим то као пример, један тип, тако да кажем, националиста у овој земљи, да су ултраконзервативни, да спречавају Србију да иде великим корацима ка модерном друштву, да заговарају традиционалистичке идеје које су Србију већ много коштале кроз историју, итд. Тврди се да те организације заступају говор мржње. А да ли је говор мржње кад се каже да је премијер ове земље клерофашиста? При чему се то ни на један начин не аргументује. Ово говорим, не зато да бих улазио у меритум ствари код овог или неког другог исказа, него зато да бих илустровао колико је све то крхко и проблематично просуђивати.

Колико је говор против говора мржње натопљен идеологијом?

У једном напису о мојим ставовима о говору мржње, каже се, између осталог, да борба против вербалног деликта још у старој Југославији има дугу традицију. То је тачно, припадао сам групацији људи која се борила против тога. Али се потом каже да су ондашња залагања против вербалног деликта била идеолошког карактера. Е, нису, била је то борба за слободу речи најдоследнија могућа, није било никакве идеологије. А у неким приступима феномену говора мржње и људских права, управо данас се приступа идеолошки, у смислу – ко не прихвата један модел интерпретације људских права, он се проглашава противником који не поштује људска права, он је оличење конзервативизма.

Зашто мислите да Србији није потребно Министарство за људска и мањинска права?

Сматрам да би то било министарство које не би могло да обавља своју функцију у сферама за које је надлежно. Људска и мањинска права се остварују кроз све ресоре и на свим нивоима, само да напоменем надлежности Министарства културе и медија, Министарства државне управе и локалне самоуправе, Министарства правде итд... У Закону о државној управи пише да се због координације службе формирају за подручја која су од интереса за већи број министарстава. Пошто се људска и мањинска права остварују у свим сферама социјалног живота, испало би да је министарство за људска и мањинска права некакво надминистарство. Управо из тих разлога и разлога утемељених на нашем Уставу и Закону о заштити слобода и права националних мањина формирана је Служба за људска и мањинска права.

-----------------------------------------------------------

Клевету треба декриминализовати

Проблем са говором мржње није тако једноставан као што би неки хтели да га представе. Треба имати у виду да су посткомунистичке земље, а ми то јесмо, кроз своју историју и те како упознале говор мржње кроз вербални деликт. Припадам генерацији која се активно борила против вербалног деликта и бранила право на слободу говора у сваком смислу. Укључујући и слободу говора за оне који потпуно другачије мисле или ме чак у 90 посто случајева – вређају. Јер, сматрам да дело клевете такође треба декриминализовати.