Нико да се прихвати чобанског штапа

Баваниште – Иван Грујин има срећу да је још у снази, па сам чува своје стадо оваца, а на пашњацима јужнобанатског Баваништа ће бити док време дозволи, дешава се некада и до краја новембра. Каже да су овде овчари и ређа појава него у комшијском, сточарском Долову, али и да народ нема времена од пољских радова, који су у јеку, да читав дан „седи беспослен” и чува овце и краве. Зато има оних који су давали и оглас „на том интернету” у потрази за радном снагом, нудили добру плату, смештај, храну, па и цигарете – и ништа им није помогло. Он сам је у годинама када више нема толико обавеза, па може да се занима овим послом.  

– Код нас је народ загуљен, матори се држе земље, а млади би да се запосле или да буду своје газде. Кука се да нема посла, а нико неће стоку да чува. Ја лично никада помоћ нисам тражио са стране, али знам комшије које се нису добро провеле, па су број грла смањили или целу ствар баталили. Због тога су и пашњаци према Ковину великим делом узорани или запарложени – говори за „Политику” Грујин, који чува четрдесетак својих оваца. Он је давно дигао руке од зараде и рачуницу види у томе да на столу има свежег млека, сира и киселог млека и меса. Ако ишта претекне, оде за продају, па додаје и да је „срамота ништа не радити, а стално кукати”. Тако он за лепог времена, све до првих мразева, иде на посао иако је пензији. Изађе на крај села, пусти стадо до предвече, затвори овце у тор и тако сваког дана откада званично не ради.

– Сит сам се наодмарао, јер ми овај посао није тежак. Ту је мој пулин, који ради све. Никад не мирује, мотри на овце, која се одвојила, враћа је у групу, сабира их и ја немам бриге. То су посебни керови, вредни, послушни и верни. Многи се жале да је чување стоке досадно, дан се одужи, али то је ваљда тако кад радиш за другога и за плату, која им је увек мала, а људи су овде плаћали и неколико стотина евра, па нико није хтео да се прихвати чобанског штапа – каже Иван и додаје да је својевремено било лакше, јер је у селу било дошљака из Румуније који су надничили и нису бирали послове.

Стока мора да буде чувана, а нема машине која може да замени пастира, цени Грујин, и подсећа на времена када је био у снази и држао краве, додајући и да је то сасвим друга прича. Крупну стоку је много теже надгледати и то мора да се зна како се ради, јер свако грло вреди и до 800 евра, па је и професионални кравар много боље плаћен и може да заради и до 500 евра месечно. Чобани са препоруком и од заната су увек најтраженији, јер он мора да зна да јагњи, води рачуна да ли су овце болесне и на броју, те послодавци млађе генерације маме педигриране кандидате и на разне друге начине. Веле, није ово тежак посао, како се прича, већ леп и поштен, здрав и без стреса, у природи и на чистом ваздуху, уз домаћу храну, па и слободне дане. Зато се Грујин чудом чуди да и поред таквих услова и плата, бољих и од зарада много звучнијих звања, нико неће на пашњаке, али у сточарском занату, математика је другачија, а два и два често нису четири, него увек остане мање.

– Јагањци због ове ситуације слабо иду, мало славља, уговорене продаје у крају одавно нема, али зато има крађа, док штета и није мала, јер овца на пијаци вреди и до 130 евра. Списак наших проблема наставља се и немогућим пласманом вуне, коју нико неће, па стоји док не дође за бацање, а некада је ишло кило вуне за кило соли или за прераду, чак до Златибора. Све у свему, било некада – вајка се Баваништанац Иван Грујин.