Београд преузео пругу, Срби остали без воза

Косовска Митровица – Више од 10.000 Срба са територије централног Косова, Сиринићке жупе и села у Метохији већ четири месеца нема железничку везу са Србима у северном делу Косовске Митровице.

Наиме, само два дана након једностраног проглашења независности Косова, „Железнице Србије” су преузеле путну, железничку линију на северу Косова у дужини од 65 километара од станице Лешак на крајњем северу Косова до Звечана. Међутим, убрзо се испоставило да је ово преузимање нанело велики ударац Србима јужно од Ибра, јер је уследио противудар Унмика који је „закатанчио” линију од Звечана, односно јужног дела Косовске Митровице до Косова Поља, докле су се углавном Срби кретали и којима је то била почетна станица за даљи пут ка централној Србији.

За сада нема назнака да би воз из Косова Поља ка Звечану могао ускоро да профункционише, а Срби којима је то, слободно се може рећи, једина и најсигурнија веза са другим деловима државе практично су лишени права на кретање.

Саша Андрић, из једне од највећих српских енклава – Прилужја, каже да Срби даноноћно ослушкују хоће ли воз поново да крене, јер су одатле сви возом одлазили у Косовску Митровицу или даље у централну Србију.

– Принуђени смо да се сналазимо како знамо и умемо. Путујемо аутомобилима на сопствени ризик, али тако могу само они који имају КС таблице. Међутим, и ту је ризик велики, јер кад вас заустави албански полицајац сасвим је сигурно да ће применити некакве саобраћајне прописе и да ће вас казнити. Десило ми се недавно да сам на правди бога платио казну од 85 евра – казује Андрић, наводећи да је минимална казна 25 евра, коју скоро редовно плаћају Срби, возачи комби-возила. Он додаје и да су поједини возачи имали проблема зато што им је био окачен крст на ретровизору.

Андрић објашњава да укидање железничке линије од Митровице до Косова Поља за овај народ представља исто „као да сте им једну руку одсекли”.

Тешко је и за Србе који повремено одлазе и у село Свињаре које се налази на само пет километара од Косовске Митровице а где су људи научили да им воз буде скоро једино превозно средство. Тако Васићи, Вукадиновићи, Симићи сада тек покаткад могу да оду до свог родног места из којег су протерани у марту 2004. године, јер није безбедно да сопственим превозом пролазе кроз јужни део Косовске Митровице, односно кроз Баир, насељен искључиво Албанцима. Никакву гаранцију не пружа им ни база Кфора, стационирана у близини.

Гордана Јанковић из Грачанице каже да је својевремено ишла возом из Косова Поља до Митровице за џак брашна и разне друге потрепштине које су биле јевтиније у Митровици него у месту у којем живи као расељено лице, али је ишла и код родбине у Краљево. Овако, каже, принуђена је да се вози комбијем, да плаћа вишу цену за превоз, а и да ризикује, јер у возу је бар колико-толико било сигурности.

Подсетимо, „воз мира” је од рата био у надлежности Унмика на целом железничком правцу од граничног прелаза Ђенерал Јанковић до Лешка, био је под пратњом Кфора до пре две године, пошто је тада за безбедност био задужен КПС. У прво време машиновође су били интернационалци, да би касније Албанци и Срби преузимали кормило, у зависности од тога да ли се вози до севера Косова или од севера ка централној Србији.

Ипак, на овој линији било је и раније прекида саобраћаја због напада чак и на северу Косова који се сматра мало мирнијим делом. Тако је, рецимо, миниран надвожњак у селу Лозиште, у општини Звечан надомак Бањске, а након другог дизања у ваздух тог дела железничке линије, тадашњи шеф Унмика Михаел Штајнер јавно је оптужио за напад Албанску националну армију (АНА) и прогласио је терористичком.