Лајош Вермеш – зачетник олимпијских игара

СУБОТИЦА – На обали Палићког језера, 26. августа 1880. године окупили су се спортисти спремни да се надмећу у три дисциплине: бацању кугле, скоку удаљ и рвању. Резултати које су постигли можда нису излазили из оквира тадашњег времена, али су уписани у светску историју спорта. Ове игре и у стручној литератури признате су као претеча модерних олимпијских игара, организованих 16 година пре обновљених игара у Атини 1896. године.

Идејни творац, организатор и мецена, али и како су новинари оног времена написали, носилац бакље која ће промовисати спорт, као до тада непознату област човекове активности, био је племенити Лајош Вермеш. Имућни велепоседник имао је све услове да живот проведе безбрижно. Уместо тога, изабрао је да искорачи из оквира своје класе, представа свог времена о томе како треба живети, и уписао се у историју.

Колико је изузетно то што је чинио казује и податак да је породица Вермеш овде присутна од 13. века, имају племићку титулу, а породични грб им је утиснут на фасади Фрањевачке цркве, у центру града. Његов унук Михаљ Вермеш, саговорник „Политике”, у матичну књигу рођења уписан је као Нађбудафалви Вермеш Михаљ Јанош Лајош. У разговору он данас оживљава сећање на деду пре свега кроз бројну документацију и породичне приче јер је Михаљ рођен годину и по дана пре него што ће деда Лајош умрети 1945. у 85. години.

Михаљ Вермеш је професор математике у пензији, али и дугогодишњи јавни радник. Сада је прави наследник свога претка, још физички активан, готово свакодневно излази на Палић. Прича како су и деда и његова браћа били изузетни спортисти. У јавности је добро позната фотографија Лајоша Вермеша у спортском трикоу и на велосипеду јер је први донео бицикл у Суботицу. Бављење спортом однело је превагу над студијама медицине у Будимпешти, те се у Суботицу враћа као страствени и свестрани спортиста.

Отуда и његова идеја о Палићким спортским играма које како нам прича Михаљ Вермеш, никада није назвао олимпијским али су по свему биле инспирисане античким играма. Интернационални карактер дало им је 1884. године троје спортиста који долазе из тадашње Србије. Занимљиво је да је то отворило пут и Лајошу Вермешу до двора, где је позван да буде учитељ мачевања краља Александра Обреновића. На позив краља суботички спортисти и гостују у Београду 21. и 22. јула 1900. године и приказују тада нову игру – фудбал.

За потребе одржавања игара Лајош Вермеш почео је да гради и бројне објекте који и данас, не увек у репрезентативном стању, постоје на обали језера. Оно што би назвали олимпијско село чинили су садашња „Рибља чарда” која је била његова фискултурна сала, вила „Багољвар” (Совина кула) предвиђена за смештај спортиста, вила „Лујза” коју је подигао за своју мајку, те „Вермеш” вила која је данас преуређена у Еко-центар.

Саградио је и 1896. године такмичарску стазу елипсастог облика дужине 225 метара, око које су биле трибине те је добила назив Затворена арена. Потом је изградио и асфалтирану бициклистичку стазу. Сва та улагања привлачила су и спортисте и гледаоце, али су и топила породично богатство. Палићке игре престале су са почетком Првог светског рата, у међувремену Лајош Вермеш је банкротирао.

Међутим, нису виле нити материјални проблеми, оно што његов унук Михаљ Вермеш сматра битним. „За деду је било важно да спорт буде доступан сваком човеку, да је битно да уђе у живот сваког човека. У време када се спорт сматрао доколицом богатих, он је заступао овакво демократско гледиште”, каже Михаљ. О томе можда најбоље сведочи анегдота: Лајош Вермеш је био и у управи нашег најстаријег фудбалског клуба „Бачка” основаног 1901. године, али је врло ретко долазио на утакмице. Упитан због чега је тако, одговорио је: долазио бих чешће да њих пет хиљада игра, а да их је 22 у гледалишту.

Михаљ сматра важним и што је овакав, за оно време неуобичајен приступ, оставио за собом легат који се може пратити кроз вертикалу спортских радника и њихових ученика. Тако ће навести да је Ђуро Стантић који ће донети прву олимпијску медаљу на ове просторе учесник Палићких игара, да је дедин ученик био Никола Матковић који ће потом учити рвању Густава Шимоковића, иначе оца наше књижевнице Марије Шимоковић, а он потом Сретена Дамјановића, светског првака у рвању, који је, опет тренер Давора Штефанека, олимпијског победника. То је тековина која је битна, каже нам Михаљ Вермеш.

Радује га и што име његовог деде наставља да живи, најлепша обала на свету како је описује Михаљ, на Палићу носи име његовог деде, као и награда која се на годишњем нивоу додељује најбољим спортистима у Суботици. Овога августа венце на споменик Лајошу Вермешу, постављен поред Багољвара положили су и градски званичници и спортисти.