Пропутовање кроз личну историју

Ленка Барарон и Ангелина Семенец у групи су од 17 путника из далеке Аустралије које су ових дана, у потрази за својим коренима, обилазили Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину. На једном месту све их је окупио отац Миодраг Перић, из цркве Лазарице из Сиднеја, и поклоничка агенција Српске православне цркве „Доброчинство”.

– Ова путовања су постала толико популарна да долазе људи из целе Аустралије, чак и они који немају никакве српске корене. Иако више немам никога живог у Србији, морала сам поново да дођем – прича Ленка која је пре две године први пут крочила на тло града у коме јој је рођен отац. Мајка је била Славонка, из Жупање. Упознали су се у избегличком кампу у Немачкој крајем Другог светског рата, тамо су се и венчали и 1949. отишли за Аустралију. Ленкин отац је био хоровођа у првој српској цркви која је изграђена у Аустралији. Глумац по професији, по сећању је записао „Коштану”, коју су после његове колеге преписивале и изводиле по српским клубовима.

Ленка је учитељица, тренутно ради у дечјој болници. Одлично говори српски. У Београд је стигла са својом најбољом пријатељицом, Ангелином Семенец, која је у Србији била неколико пута као дете. Осим што су им очеви заједно радили на изградњи прве цркве у Аустралији, повезује их и љубав према српском колу, захваљујући којем су се као тинејџерке и упознале. Као чланице фолклорне групе Српске народне обнове пропутовале су Аустралију, наступале у Опери хаус.

Жељу да не прекину везе са кореним осликавају и имена које носе припадници друге генерације Аустралијанаца. Њих две се зову по својим бакама. Ленка има брата Николу, а Ангелина сестру Невену. Покушаји да се као дете уклопи, сећа се Енџи, како је зову у Аустралији, тј. Гина, како је зову у Србији, били су осуђени на пропаст и пре него што би изговорила презиме (Радивојевић), јер је својом црном косом одударала од плавокосих вршњака.

Иако се труди, измичу јој реченице на српском. Каже, то је случај у свим мешаним породицама, јер је њен отац, који је до обале Аустралије стигао у она послератна времена мислећи да се укрцао у брод за Америку, у Сиднеју оженио Аустралијанком ирског порекла. Ангелина је наставила традицију, тако да њени синови Дејан, Мајкл и Трој имају украјинско-немачке крви, с очеве, и српско-ирске крви, с мајчине стране.

На пропутовању кроз личну историју, Ленка и Ангелина су прво путем Интернета прикупиле све информације до којих су могле да дођу. Оно што им је недостајало из прича родбине допуниле су шетњом кроз улице назива који одавно не постоје на мапи Београда. Листале су старе црквене и општинске књиге, започињале разговор са људима на пијаци који су им, по годинама, деловали као могући сведоци неких догађаја из времена њихових дедова, доцртавале породично дрво, палиле свећа на гробове оних чија имена носе, а знају их само из прича.

А на пропутовању кроз српску историју обишле су Храм Светог Саве, двор на Дедињу, фрушкогорске манастире, Жичу, Вишеград, Добрун, Острог, ноћиле у Соко-граду...

– Ово је тако лепа земља – са одушевљењем казује Ангелина. Ленки се уз природне лепоте посебно допала архитектура старог Београда и села по Војводини. Она примећује и да је главни град чистији него што је запамтила пре две године, а да су људи изузетно љубазни и увек на услузи (из ове приче издвајају таксисту који им је вожњу од Зеленог венца до аутобуске станице наплатио 700 динара).

Оно што је читавој групи недостајало на њиховом путу кроз Србију су радње са аутентичним српским сувенирима, а на сваком ћошку је кинеска радња, баш као и у Аустралији.

У коферима које ових дана полако пакују, понеће иконе, опанке, фигурице Лале и Ере, хеклане радове, рукотворине са Златибора купљене на Калемегдану, цедеове са староградским песмама, покоју књигу о Београду (признају, на енглеском, не на српском), оклагију, неке старе предмете пазарене повољно на Бајлонијевој пијаци и прегршт бројаница за породицу и пријатеље.

Цене су, кажу, сличне као и у Сиднеју, избор одеће за елегантно попуњене даме у годинама једнако лош, а изузетак је гориво чија је цена папрена у поређењу са оном у Аустралији. „Овде може да се нађе све што имамо и у Сиднеју, нема никакве разлике”, кажу и признају да ми ипак имамо нешто што Аустралијанци немају: активан друштвени живот.

– Ми немамо корзо. Омладина иде у клубове, а ми старији у ресторане, понекад у биоскоп или седимо код куће. Овде се много једе, а спорије живи. У Аустралији се много ради и нећете никога видети да усред дана седи у кафани, а овде су ресторани пуни по цео дан. Осим тога, код нас је проблем и географске удаљености. Рецимо, Ангелина живи 60 километара од мене, тако да се посећујемо отприлике једном месечно – каже Ленка.

Ангелина додаје и да се много времена губи у одласку и повратку с посла. Примера ради, један од њених синова вози 120 километара у једном правцу свакога дана. Тамо се много ради, а живот је скуп, тако да јој је требало 30 година да испуни жељу и дође у Србију.