Сан са новим грбом

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, јуна – „Не знам никог ко је више Американац од мене. Одрасла сам под геслом ‘Бог, породица и домовина’. Стопроцентна сам Американка.”

Док ово прича, одговарајући на питања новинара који је салећу сада више него икада, Беки Хамон (31) се не хвали него се – брани. Многи је нападају да је „издајник”, да је „продала душу ђаволу”, да је „изневерила наде које је нација полагала у њу”…

Етикета „државног непријатеља” удара јој се због тога што ће на Олимпијади у Пекингу овог лета наступити у кошаркашкој репрезентацији – Русије, једног од главних ривала америчкој женској селекцији. На овај потез се врсна организаторка игре „Сребрних звезда” из Сан Антонија и московског ЦСКА, одлучила, како каже, из чисто спортских разлога. Сан јој је одувек био, објашњава, да наступи на Олимпијади, да се бори за златну медаљу, а како у отаџбини земљи није за то добила прилику, шансу је потражила у другој земљи.

Стање духа

Селекторка овдашњег националног тима Ен Донован одбацила је такво образложење. „Кад играш и живиш у овој земљи а обучеш руску униформу, онда ниси патриота”, изјавила је, готово пресудитељским тоном. „Уа Беки” – узвикивали су и неки њени навијачи. Одмах су се, по овдашњем обичају, зачули и позиви на смиривање страсти и да „ситуација” заслужује третман који превазилази домете реаговања „на прву лопту”.

Приступ Бекином „случају” тако је добио и карактеристике анализе – колективног стања духова, поимања Американаца и о себи и о другима. Питање – каква је она, прерасло је у преиспитивање – какви смо, заправо, ми сви?

Одласком у туђу националну селекцију, она није оскрнавила него, добрим делом, потврдила наше идеале – поручило је неколико коментатора. Зар ми Американци, истакнуто је уз остало, нисмо заговорници индивидуализма и слободе личних опредељења, и приврженици слободног тржишта – принципа којих се и Беки придржавала кад је направила избор који јој се сада оспорава.

Ко од нас не би прешао у другу фирму ако у њој добије знатно бољу финансијску понуду – надовезали су се други, помињући да је Беки у Москву отишла привучена клупским уговором „седмоцифрене вредности”. И зашто је критиковати за потоње приступање, по пријему упоредног држављанства, страној репрезентацији, кад овде није а тамо јесте примљена у олимпијски тим – додају трећи.

Кошаркашица Бети Ленокс подржава колегиницу. И она би „вероватно прихватила да олимпијски сан оствари, ако не може овде, онда тамо где може. „Сви сањамо о златној медаљи”, потврђује.

Баш то је, изгледа, оно што највише боли оне који спортске наступе поистовећују с националним поносом, више него са индивидуалним и екипним прегнућима. Американке и Рускиње могле би да се сретну у четвртфиналу, а противницима су акције скочиле због прикључивања наше „звезде”, што је неопростиво – чини им се.

Право је сваког да оствари лични, каријерни, сан и под другим државним грбом – констатују поборници неприкосновености грађанских слобода. И Хамонова ствари доживљава тако. „Олимпијске игре треба да буду прилика за обједињавање, пријатељство и окупљање свих спортиста планете, а не злурадо надметање за доминацију над другим земљама” – уверена је.

Хроничари оцењују и да реакције на Бекин поступак не би биле тако бурне да није отишла у земљу која је дуго била идеолошки ривал Америци. Код неких је остао хладноратовски менталитет, сећање на поделе између западног и источног блока, сукоба капитализма и планске привреде, диференцијације на добре и лоше момке – прецизира се.

Али, Беки је имала само 12 година кад је пао Берлински зид и сада је у Русији, која није као што је некад била – подсећа аналитичарка „Њуздеја”. Магазин „Форбс” је недавно проценио, цитира ауторка, да Москва данас има 33 милијардера, два више него Њујорк…

Ни многи Руси не воле баш да им у олимпијском тиму буду натурализовани странци, поготову не Американци – преноси Хамонова. „Морала сам да докажем да могу да ми верују, направила сам мост другарства и уважавања” – нагласила је.

Индивидуални аранжман, опет се испоставља, може некад да више допринесе разбијању колективних предрасуда и злопамћења, од званичних прокламација. До превладавања таквих схватања, међутим, појединац мора да прође, како се такође потврђује, кроз поголема искушења, да буде распет између похвала за „пионирску одважност” и покуда да је „одрод”.

Дрес и срце

Рођена у предграђу Рапид Ситија (Јужна Дакота), плавокоса Беки је успела да оствари „амерички сан”, да допре даље, славом и приходима, него њени родитељи, да постане национална па и интернационална спортска „звезда”. Није ли, при том, отишла „предалеко” – недоумица је која опхрвава душе испуњене класичним родољубљем, с подразумевањем да се оно доказује у дуелу с противником, чак и у делатностима смишљеним да потврде важење пословице „у здравом телу, здрав дух”.

Широм света је, треба се сетити, поприлично примера у којима се појединачним напорима стигло до уздизања националног поноса. Индивидуални узлети се радо поистовећују са „успехом свих нас”. Али под условом – како се види у случају Хамонове – ако „останеш само наш”. Поздравља се, наравно, кад „други цене више нас него своје” али не и кад „наш одабере, макар, привремено, туђе иако је боље”.

Беки мисли да су такве диференцијације прилично исфорсиране. Па каже: „Никад дрес који носим није предодређивао ко сам ја у суштини, нити шта носим у срцу. Играћу за Русију, али апсолутно остајем Американка”.

На Олимпијаду ће ићи, каже, и њени родитељи и сестра, као и поједини пријатељи. Високотиражни „Ју Ес Еј тудеј” ју је питао – каква ће обележја носити на одећи, америчка или руска. Одговорила је да ће ознака бити – „Беки Хамон”.