Завештања без одговора

Зајечар – Кладово ни 13 година после смрти познатог вајара Михаила Томића није испунило тестамент којим је овај рођени Кладовљанин сву своју уметничку заоставштину и имовину поверио на чување овој подунавској општини. Тестамент је потписан 15. фебруара 1980. године, али шта вреди – уметник је сахрањен у Београду, где је умро у 93. години, уместо у породичној гробници у Кладову. Међусобна спорења његове даље родбине око наслеђа (уметник и његова супруга нису имали деце) и њихова судска спорења са кладовском општином, још трају.

Поклонике уметничког дела вајара Томића посебно брине судбина изузетно вредне скулптуре „Хајдук Вељко на коњу” . Остала је изливена у гипсу и нико са сигурношћу више не зна да ли је преживела спорове његових рођака.

У акцију спасавања оставштине Михаила Томића, посебно његове скулптуре „Хајдук Вељко на коњу”, укључила се 1995. године и „Политика”, објавивши до 2001. године више текстова о овом уметнику и његовом делу. На жалост, све је од тада до данас остало само на обећањима Кладовљана, осталих Тимочана и пријатеља уметника. Није вредело ни што је Борски комбинат, посредством „Политике” 5. марта 1995. године обећао да ће помоћи да се бесплатно у бронзи излије позната Томићева скулптура, да би по жељи вајара била постављена на једном од тимочких градских тргова. Нико се од оних који су обећавали није обратио Борском комбинату званичним захтевом.

Сви се слажу да је велика штета, јер је реч о делу велике уметничке вредности. Изливена је у гипсу 1984. године и за њу је наш познати ликовни критичар Павле Васић написао да је без премца у нашој земљи. На Хајдук-Вељковим данима у зајечарском селу Леновцу, родном месту великог српског јунака, донета је 1999. године одлука да му се у Зајечару подигне споменик. У зајечарском Народном музеју су проценили да би највише одговарала управо Томићева скулптура. Ништа се, међутим, од тада до данас није догодило.

Кладовљани су, у међувремену, преко свог Центра за културу издали монографију о Михаилу Томићу из пера Новосађанке Вере Јовановић. Ауторка монографије и директорка кладовског Центра Жаклина Николић изјавиле су за „Политику” да ће све учинити да кладовска општина што пре, преко надлежних органа, предузме мере да се тестамент реализује. Најправичније би било да се посмртни остаци уметника са београдског Новог гробља пребаце у породичну гробницу Томићевих у Кладову.

Вајар Душан Русалић, дугогодишњи лични пријатељ Михаила Томића,  као секретар УЛУС-а, учествовао је у детаљном попису целокупне оставштине преминулог вајара. Он каже да је до пре две године поменута  Томићева скулптура била још у добром стању, у кући уметника на Звездари, у Илинденској број 7. Провериће, вели, али страхује јер кружи још један тестамент којим поједини вајареви рођаци оспоравају званични.

Ништа ново у спорењима око наследства наших вајара. Копља се ломе углавном око непокретне имовине, кућа, викендица и плацева – каже Вера Јовановић. – Пропали су легати многих наших вајара, пошто се за њихова дела мало ко интересује.

-----------------------------------------------------------

Три године не могу да дођу

(/slika2)Иста судбина могла би да снађе и део уметничке заоставштине вајара Милована Крстића. Његова супруга Ђурђица Цаха Крстић већ три године чека да неко из зајечарског музеја дође и преузме 11 скулптура и четири слике које је познати вајар пре смрти (умро је у 96. години) завештао граду у коме је провео део своје младости.

Лепосава Миловановић, пензионисани виши кустос Народног музеја у Зајечару, храбри супругу вајара Крстића да ће људи из зајечарског музеја ипак наћи времена да дођу по скулптуре. Она се сећа како је уметник неколико година пред смрт са пуно емоција говорио о Зајечару своје младости, поредећи га са родним Нишем. На зајечарском гробљу је 1935. године постављена прва Крстићева скулптура „Туга”. У неготинском парку 1939. године постављено је Крстићево попрсје Стевана Стојановића Мокрањца. Био је један од наших најплоднијих вајара. Његова уметничка каријера трајала је дуже од 30 година, а иза њега остало је више од 600 скулптура и више десетина споменика и слика.

Ђурђицу Цаху Крстић би радовало да до сусрета са људима из зајечарског музеја дође што пре. Да за живота испуни жељу свог супруга.