​Игре

Васпитање деце није једностан посао, а исход је неизвестан. Јер ако ваш потомак постане сјајан млади човек, oнда су за то заслужни гени, услови у којима је растао (добри или лоши), наставници... Ако није понос и дика, криви су родитељи који нису умели да га усмере.

Е сад долазимо до телевизије која родитељима ни мало не помаже. При том није реч о непостојећем образовном програму, него оном који бисмо могли назвати споредним а који се урезује у свест. На пример, реклама за млечни напитак који је очигледно толико укусан да се мајка „игра” са дететом тако што га наговори да затвори очи, док му она краде напитак који пије у великим гутљајима. И док наивни малишан пита „Могу ли сада да отворим очи“ брижна мама се труди да искапи све до дна.

Чудна чуда, једна реклама више или мање. Уостало, већина су агресивне н неинвентивне.

Да не заборавимо децу која ће закључити да је отимање и варање у реду. Ако може мама, зашто оно не не би другару у школи или на игралишту узео нешто што му се допада. Јер, отимање је ок, порука је са телевизије.

Корона нам је изменила животе и поделила свет на  преплашене до анксиозности или депрсивне и оне друге, ноншалантне који пркосе болести, маскама, опрезу, физичкој дистанци... Од марта па на овамо (кад је почела нова школска година) телевизије се нису потрудиле да најмлађим гледаоцима на тачан и разумљив начин објасне шта значи корона и како треба да се понашају. Не да их уплаше него да им на забаван начин помогну да се снађу у озбиљној ситуацији. То је могло бити у форми анимираних спотова, или са глумцима дечјих позоришта... Било шта. Али су телевизије  одлучиле да не ураде ништа. И препустиле све родитељима, наставницима и васпитачима.

Серија „Игра  судбине” (Прва ТВ у 21.15) бележи огромну гледаност и у свом термину окупља више гледалаца него   остале телевизије заједно. Како и не би, матрица је колумбијска теленовела, тако да и мама није мама, тата није тата, а ни тетка није тетка, а глумци наши... Сценарио је прилагодио Жарко Јокановић.

Сведоци смо да се и у висобуџетним америчким филмовима и серијама провуку нелогичности: главни јунаци увек нађу паркинг место у сред Њујорка, имају кованицу за телефонску говорницу која је у функцији, кад се деси несрећа иако сви имају мобилне телефоне обавезно неко  довикне „зовите 911“ као да то не може и сам да учини...

У прошлонедељној епизоди „Игре судбине” у препирци Лиле и Донке, ова друга пада ко покошена, улећу специјалци у пуној опреми и примећују да је Донка рањена и хапсе Алексу   кога нешто касније инспектор у полицији оптужује за убиство а тек потом примећују да је пиштољ  – пластичан. Такве нелогичности би требало да је неко приметио пре или у току снимања.