Како су постали Чивијаши

Шабац – Друга половина септембра је време у којем се у Шапцу највише светкује. Под руку иду чувени Малогоспојински вашар и ништа мање позната Чивијада, овдашњи грађани би рекли белосветски фестивал хумора и сатире. Ове, 2020. године корона је неочекивано пореметила вишедеценијски ритам: вашар није одржан, а Чивијада је обележена у знатно скраћеном формату, више витуелно него на улицама.

Панађури у Мачви (Шапцу) и Подгорини помињу се још у 14. веку, у доба Кнеза Лазара Хребељановића, а све до почетка Великог рата град је имао два вашара, још један о Ђурђевдану. Као манифестација у славу шеретског духа, Чивијада је заживела 1968. године, али су свој надимак, којим се, како је то срочио стари, сада почивши новинар Витомир Бујишић, Шапчани поносе и препознају у школи, војсци, кафани, ратном јуришу, бежанији, на свадби... они добили читав век раније. А помињу се бар четири варијанте.

Према првој причи, њено величанство ‒ шабачка чивија везана је за ваљевског трговца Марка Кабалу, који је по овим крајевима продавао на велико ракију. По обављеном послу волео је да се карта, због чега је често навраћао у Шабац, где је за коцкарским столом остајао по два-три дана. За то време, Шапчани би поднапили његове рабаџије, источили већу количину шљивовица и уместо ње у бурад насули воду.

Кажу да ни Кабала није остајао дужан. Тако је једном приликом у кафани код свог пријетеља и великог шаљивџије Мије Ражића на картама добио већу суму новца, фијакер и два вранца. Погодба је била да Шапчани фијакер дотерају у Ваљево и тамо га предају Кабали, који је за ту прилику окупио већи број својих суграђана. Пред саму примопредају, газда Мија је наредио својим момцима да поваде чивије из точкова. Не слутећи ништа, Калаба се попео на фијакер, потерао вранце десетак метара и – завршио у прашини.

У Шапцу је 16. септембра 1906. године изашао први број листа за шалу, забаву и сатиру „Шабачка чивија”, који је настанак градског надимка овако објаснио: „У стара времена, када су се сељаци враћали са шабачке пијаце, пошто су продали своје производе, успут би свраћали у кафане, којих је тада било доста у свим шоровима, а нарочито на Камичку. Попили би онако с ногу, по једну, а неко и по више чокања или сатљика. Кренувши кућама, почели би да се утркују својим таљигама. Онако, напити и весели, један другом би повадили чивије са точкова.”

По трећој верзији, Шапчани су чивију извадили из фијакера, којим се у њихов град довезао кнез Михаило Обреновић. Сав важан, владар се возао по граду у којим је господарио његов стриц Јеврем Обреновић, а клавир свирала Јевремова љубимица Анка, која је своју ћерку Катарину намеравала да уда за скоро разведеног кнеза. Другој династији (Карађорђевићима) наклоњени Шапчани, успели су да кнезу Михаилу извуку чивију из точка, а отресајући блато с одела, он је само изустио – „Чивијаши”.

У четвртој причи улоге су изменили кнез Михаило и први нововековни краљ Србије Милан Обреновић, а поента је остала иста.

Прва Чивијада 1968. године протекла је у знаку оснивања Чивишке републике, седме у тадашњој СФРЈ, која своје место није добила у географији, али јесте у будућим антологијама хумора и сатире. За њеног првог председника изабран је Миле Станковић, Шапчанин који је на Радио Београду водио годинама најслушанију емисију „Весело вече”. Већ друга манфестација заталасала је јавност и довела до забране листа „Чивија”. У штампарији „Политике” заплењено је 10.000 примерака чији је уредник био Милован Витезовић, а аутори текстова Бранко Ћопић, Влада Булатовић Виб, Душко Радовић, Матија Бећковић, Брана Црнчевић...

Чивијашку републику укинуо је 1992. познати шабачки песник Драгиша Пењин и установио Чивијашко књажевство, а себе прогласио за чивијашког књаза. После његове смрти 2000. године Чивијада се поново вратила у републиканске воде у којима је и данас.

Најбољи на конкурсу 2020.

У оквиру Чивијаде, већ деценијама, организује се јавни конкурс за избор најбољих сатиричних прича, карикатура и афоризама. Ове, 2020. године у категорији приче лауреати су били Љубомир Илић, Милко Стојковић и Александар Стојадиновић (две друге награде), као и Владислав Влаховић и Веселин Милићевић (две треће награде). За најбољу карикатуру проглашен је рад Ивана Тодића, друга награда припала је Мићи Милорадовићу, а трећа (две) Драгану Милутиновићу и Зорану Михаиловићу. Од афористичара су награђени Милан Р. Симић (прва), Александар Чотрић и Александра Филиповић (две друге) и Зоран Ђуровић и Васил Толевски (две треће).