Козарчани у првом возу без возног реда

Честерег – Овог септембра навршава се 75 година откако су у банатско село Честерег стигли досељеници из Босанске крајине, из Поткозарја и окружења. Реч је о страдалницима који су године Другог светског рата провели у биткама, а жене старци и деца у збеговима. Сви они нашли су се и у возу који је у великој сеоби први стигао у поменуто село. По доласку у Честерег, Крајишници су прошли период прилагођавања на другачију воду, храну и климу. У стари завичај вратило се касније 12 одсто досељених у Банат.

Честерегом и његовом историјом бави се Милорад Савић, дугогодишњи новинар и својевремено житељ овог места, у управо изашлој књизи.

Савић се позива на попис становништва у Југославији 1948. према коме је, од септембра 1945. у 114 војвођанских насеља из свих крајева земље настањено 37.616 породица са укупно 225.696 чланова. Највише је било Срба (162.447), затим Црногораца (40.176), Македонаца (12.000), Хрвата (7.134), Словенаца (2.091) и Муслимана (1.848). У Честерег је доспело 299 породица са око 1900 чланова из 20 срезова Бањалучког округа. Међу њима је било и близу 50 самохраних мајки, удовица погинулих партизана. Овде је пресељено и 28 борачких породица и из околних банатских села.

У фељтону „Политике”, новинар Радован Лазаревић је 10. јуна 1985. цитирао изјаву пуковника Димитрија Бајалице који је рекао „да се при одређивању редоследа пресељења првенствено водило рачуна да се у Војводину први доселе они који су највише страдали у рату, јер они у завичају не би имали где да презиме”. Тако су први транспорти кренули с Козаре, Грмеча и из Дрвара. С обзиром на то да су на пут најпре кренули они чије куће су биле спаљене или тешко оштећене, имали су и врло мало покретне имовине, па припреме за пресељење нису дуго ни трајале. Обавештења о селидби су им стизала дан-два пре пута.

Сретко Стојаковић је деценијама чувао обавештење о селидби. За покрет је сазнао кад је из свог села Матавази дошао у Босански Нови, данас Нови Град, да прода џак пшенице. На пијаци је чуо да се деле позиви, отрчао назад кући, где је у међувремену стигло обавештење. За два дана са породицом се нашао у возу. Али, без оца који је још био у партизанској војсци. Винка Ђурица је причала како у вагону у којим је стигла њена породица није било коза и оваца „као у оним филмовима” већ – само две краве.

У Честерег је „возом без возног реда” 1945. стигла и Десанка Бабић, која је преживела усташке стратишта Стару Градишку, Јасеновац и Сисак у коме је постојао логор само за децу. Њена мајка Вида је двоје најстарије деце од шесторо колико је имала,, успела је да склони из колоне у шуму па су се они спасили. Виду су одвели на присилан рад, две ћерке су страдале у логорима, две су некако преживеле, као и њихов отац који се вратио из заробљеништва у Немачкој, па се породица окупила тек у Честерегу.

О материјалном статусу досељеника сведочи фотографија чији је аутор Мирко Тепавац, касније високи државни функционер и министар спољних послова. На фотографији снимљеној 14 децембра, виде се деца у скромној гардероби и – без обуће.

За малишане без родитеља, у Честерегу је после рата основано сиротиште. Неки од њих нису знали ни своје порекло, ни родни крај. На козарачком подручју од око 190.000 Срба у рату погинуло 10.000, а у логорима и на стратиштима НДХ уморено је њих 39.000. Међу првим институцијама у послератном Честергу формирана је и основна школа. Имала је 900 ученика, данас их има десет пута мање.

Злогласни Бах из Честерега

У крају који су после Другог светског рата населити Крајишници, живеле су Подунавске Швабе. Пред Други светски рат, на обележавању стогодишњице њиховог доласка у те крајеве, јавно су испољаване симпатије према немачком фашизму. Фолксдојчери су нарочито дигли главу кад је Банат добио посебан статус под немачком управом у Недићевој Србији. У рату се по злу посебно истакао учитељ Јохан Бах, рођен у Честерегу 1906. Био је инструктор и вођа пропаганде у Културбунду и често је путовао у Немачку на инструкције. У рату је постао официр Маншафта и СС дивизије „Принц Еуген”, организатор и инструктор одреда злогласне муслиманске „Ханџар” дивизије. Обе ове војне формације харале су и по босанској крајини, по Грмечу, Козари... На десетине хиљада деце, жена и стараца послали су у логоре Стара Градишка, Јасеновац и Градина. Бах је са породицом побегао у Немачку, дан пре ослобођења Честерега 1. октобра 1944.