Почиње арктичка трка

Свакодневна упозорења еколога да се због глобалног загревања Арктик полако топи узнемирују људе широм света, али су државама у овом појасу дала нове идеје о томе како доћи до неискоришћених резерви нафте. Према првим проценама,подручје Арктика крије око 25 одсто светских залиха нафте и, како је поларни ледсве тањи, све је лакше доћи до „црног злата”.

Са ценом нафте која је прешла 130 долара по барелу јасно је зашто велике силе све чешће истражују нове изворе нафте, а подаци показују да је управо Арктик место са огромним ресурсима. Вредност „црног злата” наставља да расте и не изгледа да ће ускоропасти. И поред најава Саудијске Арабије да ће повећати производњу, извештаји са берзи показују да ова одлуканеће знатно утицати на тржиште нафте.Истовремено, потражња за овим ресурсом убрзано расте и због све већих потреба земаља у развоју, посебно Индије и Кине.

Таква ситуација све више упућује на овај регион света, који на први поглед изгледа као да нема било какве везе са нафтом. Према подацима америчке геолошке службе УСГС, испод Арктичког мора налазисе око 25 одсто светских резерви нафте. То значи да би се на овом подручју могло пронаћи неколико стотина милијарди барела овог фосилног горива.

Због огромне ледене површине на Арктику, донедавно је изгледало немогуће прићи потенцијалним изворима „црног злата”. Међутим како је јавио Би-Би-Си, арктички лед се убрзано топи и његова површина прошлог лета била је најмања од како су почела мерења. Научници предвиђају да би за десет година поларни лед могао сасвим да нестане у летњим месецима.

Али, већ сада, лед на Арктику је тањи него што је био икада пре, што значи да се поморски саобраћај у том појасу одвија много лакше. Слање тимова нафтних компанија, који би испитали тачне количине нафте на Арктику, сада је већ много извесније, јавља Си-Ен-Ен. 

Донедавно јеАрктик изгледао као непрофитабилно подручје и велесиле нису биле заинтересоване за улагање у тај део света. То је било и технички немогуће. Међутим, како цена нафте расте, могућност за профит је сва већа, и фирме и државе су спремне да инвестирају у овај регион.

Проблем настаје око тога ко има право на богатство арктичког океана. Коме, уствари, припадају ресурси испод океана?

Све земље које се граниче са Арктиком, Русија, Канада, САД (преко Аљаске), Норвешка, Данска (преко Гренланда) потписале су Конвенцију УН о поморском праву (1982). Једна тачка овог споразума даје овим државама право на ресурсе на или испод океанског дна до 200 миља (322 километра) од обале.

Међутим, у том истом документу договорено је да земље које се налазе у арктичком кругу имају право да поднесу захтев комисији УН да контролишу још већу зону океана, односно још 150 миља (241 километар). Тај захтевморао би да буде заснован на техничким и научним доказимада се континентална плоча одређене земље продужава изнад тих 200 миља, односно економске зоне коју сада користе.

Све земље тврде да имају право на тих додатних 150 миља. Само је Русија комисији УН поднела извештај о својој континенталној плочи, али светска организација тражи додатне доказе. Остале земље имају рок од десет година од дана ратификације Конвенције УН о поморском праву да доставе потребну документацију.

Судећи према најавама из пет земаља око Арктика, свака од њих ће полагати право на тих додатних 150 миља. Међутим, немогуће је „поделити” Арктик, а да свака од њих добије тражену површину. Ако свака држава остане при овим захтевима, то ће довести до преклапања територија на које полажу право.

Руски захтев је да ова земља добије скоро цео појас од њене границе до Северног пола. У исто време, Канада тврди да се њена континентална плоча наставља испод Северног пола и да неки делови Арктика које захтева Русија, у ствари припадају Канади. Данска, која преко Гренланда има прилаз Арктику, такође планира да се супротстави Русији, доказима да се континентална плоча Гренланда наставља до Северног пола.

Питање је шта ће се десити ако ове земље не прихвате међусобне захтеве? Треба ли очекивати нове сукобе између великих сила, овај пут на Арктику?

Кад је Русија ставила своју заставу на дно Северног пола 2007, Канада је одмах реаговала.

– Ово није 15. век. Не можете ићи светом и једноставно постављати заставе и говорити „Ми полажемо право на ову територију” – рекао је тада канадски министар спољних послова Питер Мекеј.

САД, иако нису ратификовале Конвенцију УН, такође не признају руски потез. Скот Г. Боргерсон из невладиног Савета за међународне односе тврди на сајту Арктичког савета (регионалног форума арктичких земаља)да постоји могућност за оружани сукоб у овом делу света.

Иначе, земље чланице Арктичког савета договориле су се прошлог месеца да ће мирним путем поделити ово подручје богато нафтом и гасом. Поједини светски медији ипак предвиђају да, ако се настави тренд раста цена нафте, треба очекивати јаче напоре ових земаља за контролом Арктика, без обзира на прошломесечни договор. Као пример наводе Канаду и САД које не могу да се сложе ни око Босфоровог мора, које се налази поред Аљаске и северне Канаде и део је арктичког региона. Ако та два савезника имају проблем да се договоре око једног „парчета” Арктика, како онда очекивати договор свих пет арктичких земаља око целе поларне области.