Кратковиди летописи

Списатељице ће постати равноправне с писцима тек кад буду кадре да се дебеле и зарозане шетају Кнез-Михаиловом улицом, убеђене како су лепе и пожељне.

Да ли знате на које начине се у београдским књижевним круговима писци удружују? „Не замери, није то ништа лично против тебе, већ је он из моје генерације, а ми се подржавамо...” Ишчашење глежња временом се исцели, али мрачне предрасуде никада се не преболе! Нисам знала за генерацијску подршку, ни остале податке које сам чула далеко од Београда где се јавно о томе не говори, све се држи у тајности, многи писци могу само да виде како их игноришу, али у унутрашњости се интелектуалци угледају на Београд, тамо се може сазнати шта је овде, где се сви праве невини и невешти. „Зар се ватра не пакује у папир? Како ја могу?” Чини се да су многи, попут мене, ван домашаја оних који се подржавају и одређују нашу књижевну стварност, удружујући се по генерацијском кључу, партијској припадности, на општинском нивоу, градском, кафанском, модном... Ни за живу главу не би обули опанке!

„Ако већ ниси успео да постанеш амбасадор, што је најбољи пут да те, као писца, награде, онда мораш у жирију, генерацијски, макар два пријатеља да смоташ, како би ушао у ужи избор, ако успеш тројицу бићеш победник”, наклапају, а лозинка им је: „Нико те не чита?” „Велики си писац! После награде само ће тебе да читају”. Они су изнад свакодневног живота, хрле према Европи, а презиру те ако, на пример, хајеш за Косово: „Ти си патриота који подрива своју земљу!”

Време је стало за нас, могло би се рећи, али није тако, напротив, писац нема само привилегије, него има и обавезе да у својим делима заточи и јаде историјских дана. Мада у српској прози није тако, у њој влада углавном привид живота и тежња за светским трендовима, узалуд се од памтивека зна да су друштвено значајне књиге увек биле, јесу данас, а биће и сутра, документи заједничког сећања човечанства.

Наша књижевност се одавно разболела, а знаке оздрављења не видим. И данас се многи уметници шлихтају уз власт јер их је томе научио комунизам или преци поникли у тој идеологији. А како би писци могли да се издигну изнад тога у транзиционој земљи где су и судови корумпирани, где је лако купити сваког јер многима недостаје све? Не живимо у правној, ни у праведној држави. Заборавилo се да је уметност надстраначка, да она не подлеже овоземаљским законима, већ да има своја, књижевна правила. У уметности је све дозвољено, уметност је пут до неба, светлост која вечност осветљава.

У књижевним круговима само се о политици наклапа, а кад неко то удене у своје дело он је приземни писац, насео на дневну политику, сматрају га за уљеза који пише другоразредну литературу. Моја су дела дебело будаласта јер мислим да књиге треба да нам помогну да будемо у складу са собом; пишем о тегобама јер нико не треба никог да учи како да се радује, ужива, троши паре, то сви знамо, потребна нам је подршка за трагедије које нам судбина приређује. А удружени писци кличу о важности награда, како оне писцу омогућују да без бриге пише своју следећу књигу која ће поново да прича о измишљеној стварности неких туђих вечности. С друге стране, виде како награде отварају границе, просто су као шенгенска виза која је потребна белосветским преводиоцима, јер они најчешће немају појма о српској књижевности, а ни времена да је истражују. Тако ће наши награђени, кратковиди летописи да преплаве велики свет. Истовремено говоре да су награде прецењене, јер у књижевност уносе такмичарски дух, што нема везе ни са чим, па настављају: „Награде су често погрешно додељиване, или прерано, онда су погубне за писца, или прекасно кад му више ништа не значе.” Како је лако бити паметан и патетичан кад имате подршку моћне генерације, они све могу сами, попут Нушића који је бележио у својим „Листићима”: „Коларићу Панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо, сами себе расплићемо”...

Многе добре књиге нису биле ни на најширим списковима за награде које деле по кључу ја теби – ти мени! По принципу од чега се прави пекмез од тога може и ракија! Хваљени писац о веома читаним књигама, које нису награђене, надмено пишти: „Немам дар за бестселере, никада их нећу писати, за то треба имати много квалитета, али један од основних је непатворени медиокритетски укус. Тај квалитет ја немам!” и брине да добре критике могу погрешно утицати да писац постане лош! А ми, запостављени, изостављени, морамо да живимо са оним што нам је преостало. Морамо и можемо јер је свет упркос увредама веома леп и онолико наш колико га волимо. Бог свакоме од нас удељује толико времена колико смо кадри да преживимо.

И ево, утехе увек има, чујем како Васко Попа, који и сад светли сопственом светлошћу, из вечности довикује: „Врати ми моје крпице, моје крпице од чистога сна”.