Већина се врати из Америке

Отварајући врата канцеларије АYUSA (скраћеница од Аcademic year in USA, у преводу Школска година у Америци) млад човек може да пронађе неки путоказ. И „напије се” оптимизма, чак и ако су му претходно потонуле све лађе, јер није успео да се упише на жељени факултет, или је пао на испиту који му је гарантовао упис у нову годину. Милена Крстић, директор овдашњег представништва агенције за културну размену младих, а овим послом бави се и у суседним земљама на Балкану, потврђује да је то утисак и већине оних који дођу да се распитају „како би могли мало да оду у Америку”.

Сећа се директорка Крстић да је у неким прохујалим тешким временима чак трећина њих тамо и остајала, јер су због овдашње ситуације налазили друге начине за продужетак визе. Само да се не врате. Сада су се времена променила. Ако, рецимо, и оду да зараде на летњим пословима, углавном искористе повратну карту. У последње три-четири године, примећује директорка, ретки су они који не допутују назад.

Прилику имају и они врло млади и нешто старији. Рецимо, петнаестогодишњи средњошколац, по завршетку првог разреда, може преко канцеларије АYUSA да оде „на школску годину у Америци”, при том станује у породици, најчешће у малим местима. Ученик не бира ни град ни школу, он само изрази жељу куда би отишао, који су му приоритети у школи, битни предмети за будуће образовање, узима се у обзир да ли се бави спортом, јер АYUSA тражи породицу и школу, а домаћини бирају будућег члана домаћинства. Најлакше је гимназијалцима, њихово образовање лако је прилагодити америчком систему, тако да ђаци из наших средњих стручних школа по повратку најчешће полажу предмете које нису имали у Америци да би добили сведочанство.

– Млад човек мора да рачуна да ће годину дана бити ван свог окружења, без родитеља, у прилици да сам донесе одлуку о изборном предмету у школи. Ту се, између осталог, учи и самосталности, која у животу касније много значи. Припрема за одлазак почиње у септембру-октобру, попуњавањем образаца, доласком на интервју код нас у агенцију, потом полагањем теста језика, јер ђак ипак мора да се добро споразумева и прати наставу на часовима. После неколико месеци када, како кажу, почну да сањају на енглеском, сигурни су да проблема нема. Углавном током августа, и то следеће године у односу на пријављивање, наши млади путују у Америку – објашњава Милена Крстић.

Породица код које станује „наше дете” не добија никакав новац, ни школа се не плаћа, јер је реч о државним установама, али читав административни поступак и све провере родитељи плаћају 4.700 долара и уз то обезбеђују џепарац свом мезимцу шаљући му сваког месеца неку скромну суму. Ученици четвртог разреда су у предности у односу на оне млађе, јер добијају диплому америчке средње школе, као да су и претходне три године били ту, па могу да конкуришу за стипендију и наставе студије на неком од универзитета.

Програмом „au pair” за младе, који не морају бити студенти, а имају између 18 и 27 година АYUSA омогућава да годину дана у Америци чувају децу за џепарац од 180 долара, уз то имају обезбеђен стан и храну и да бесплатно уче на неком колеџу за сертификат. Поступак за овакав начин одласка у Америку траје свега два месеца и плаћа се 485 долара за административне трошкове. Значи, онима којима се на факултету укаже прилика да чекају нови уписни рок, ово је прилика за нова искуства.

Програм „Пракса у струци” за оне који имају од 20 до 32 године подразумева да АYUSA нашем дипломцу или студенту завршне године студија у некој америчкој компанији пронађе посао, у области финансија, банкарства, информатике, хотелијерства, медија. Може се остати од шест до 18 месеци, овај најдужи аранжман подразумева трошак од 2.850 долара, при чему Милена Крстић додаје да је АYUSA од Стејт департмента овлашћена за Carreer Training program.

– Имамо и програм летњих послова на који је већ доста младих отишло. Најчешће позајме 1.200 долара колико коштају трошкови, оду да раде три-четири месеца, ко жели потом има месец дана за путовање и упознавање Америке и врате се назад. Многи тако зараде да врате дуг, а и да плате школарину – примећује Милена Крстић.