Пандемија променила поглед на старост

Које су свакодневне препреке и проблеми старијих суграђана, да ли им је ова пандемија променила поглед на старост и старење, да ли их је додатно ограничила или им дала подстицај да буду што креативнији само су нека од питања о којима ће се разговарати на панел дискусији организованој поводом 1. октобра – Међународног дана старијих особа. Дискусију у 13 часова у Ботаничкој башти приређују Црвени крст Србије и Популациони фонд Уједињених нација (УНФПА).

Заинтересовани ову дискусију могу да прате и преко УНФПА фејсбук странице.

– Оно што је заједничко старијим особама широм света па и у Србији јесте да су се суочавале са страховима – страхом да се не заразе, страхом од основне болести, али и страхом за децу која су изгубила посао и унуке који не иду у школу, а чији родитељи морају да раде. Подаци су показали да је за старије особе постојала солидарност за коју смо мислили да не постоји. Старије особе у 79,5 одсто случајева сматрају да је управо солидарност у ванредним ситуацијама нешто што је пример за млађе генерације. Показало се да у оваквим ситуацијама постоји нагонски осећај да помогнеш неком ко је у невољи упркос директном осећају угрожености – рекла је Наташа Тодоровић, стручни сарадник Црвеног крста Србије.

У време пандемије постојала је и солидарност међу старијима па су многи наставили да буду волонтери и телефонски помажу својим вршњацима.

– Посебан ризик je дигитална искљученост старијих јер се показало да 90 одсто њих користи интернет за комуникацију са децом, а само 10 одсто за услуге. Управо је образовање старијих у оквиру информативних комуникационих технологија нешто на чему мора да се поради – рекла је Тодоровићева.

Она је истакла да старије морамо да посматрамо као хетерогену групу којa има различите потребе и да је неопходан појединачан приступ.

– Закључили смо и да је потребан већи број здравствених и социјалних услуга у заједници, као нова стратегија о старењу. Потребно је променити слику о старењу и старости – истакла је Тодоровићева.

У зависности од особе до особе пандемија је различито утицала на старије суграђане. Код већине, нажалост, негативно.

– Корона ми је променила и начин живота, али и мој однос ка старости. Оно што је старим људима неопходно јесте да се крећу, а то нам је једно време било ускраћено. Није било одласка до продавнице ни до пијаце где се у току дана проведе део времена. Морао си да се ослањаш на друге, а не на себе. Можда ми је најтеже пало то што не могу да се овим мојим „клецавим” ногама одгегам до комшинице, да попијемо кафу, прочаврљамо... Сада се свело све на телефонске разговоре, али то није то. Ми старији волимо да разговарамо, а да при том једни друге погледамо у очи… Због пандемије све је то ограничено. Осим тога, свако јутро се будимо с вестима колико их је умрло од ковида, колико људи има на респираторима. Све то делује депресивно, а управо та депресија није нешто што нам је потребно у овим годинама – рекла је Миладинка Богосављевић, пензионерка.

Дружење и разговори недостају и онима који живе у центру града, али и на периферији.

– Нама који не живимо у становима, већ у кућама, пандемија је ипак лакше пала. Могли смо да изађемо у двориште, нешто урадимо по башти, око цвећа... да бар некако да потрошимо дан, али није било породичног и комшијског дружења. Нема га, нажалост, ни сада јер највећи број нас и даље избегава такву врсту окупљања – каже Јелена Арсић, такође пензионерка. Она је истакла да јој је недостајало то што у време ванредног стања није могла да оде до лекара, упркос великим здравственим проблемима.

У Београду је, према подацима из прошле године, било око 400.000 пензионера, а до марта ове године око 9.000 њих било је укључено у дневне центре и клубове. Због познатих разлога ови центри и клубови још не раде. Многима од пензионера овај начин дружења и те како недостаје. Нема уобичајених разговора, чајанки, проба хора и фолклора, представа, изложби, песничких вечери, партија шаха… Сада се свако од њих сналази на различите начине. Већини пензионера корона је, како кажу, корак уназад у животу, али је било и оних којима је ова ситуација дошла чак и као подстицај. Део пензионера који је савладао друштвене мреже укључио се у онлајн курсеве на којима су учили декупаж технику, језике, штрикање, хеклање… а поједини чланови су се „преко компјутера” бавили и рекреацијом. Највећи број старијих од 65, ипак, једва чека да се ова ситуација са пандемијом разреши па да се врати свом уобичајеном начину живота.