Енклава Балкана

Актуелни глобални геополитички процеси наводе нас на помисао да је положај наше земље на међународном плану повољнији него што је био пре само једну деценију. И да ће захваљујући томе Србија успети, између осталог, да очува свој територијални интегритет. Да ли је то тако и ако јесте на основу чега бисмо могли да темељимо такву тврдњу?

До урушавања униполарног и стварања биполарног света, ако не и мултиполарног, заиста долази током друге деценије 21. века. То је оно што је код нас пробудило наду да је дошло до промене геополитичке равнотеже на глобалном плану. Даље, отвара се питање како су се ти процеси рефлектовали на геополитичко структуирање простора у нашем ширем окружењу. Својство државе као геополитичког објекта има за последицу да на обликовање њеног политичко-географског положаја пресудно утичу државе у окружењу. Државе у окружењу Србије такође су геополитички објекти. Међутим за разлику од наше земље, оне су кроз економске и војно-политичке савезе постале и експоненти геополитичких субјеката.

Да бисмо даље наставили ову анализу неопходно је да дефинишемо појам „географски положај државе” и да утврдимо која су његова својства. Под географским положајем подразумева се променљив однос државе према природним и друштвеним објектима и процесима у њеном ближем и даљем окружењу који су значајни за њен развој и функционисање. Природни објекти и процеси релевантни за положај наше земље углавном се узимају као апсолутни. Пример Дунава, који је кроз историју имао променљиву улогу, говори нам да то не мора увек да буде тако. Током римског периода имао је баријерну функцију, док је данас интегративни фактор држава југоисточне Европе.

Много су мање постојани друштвени објекти и процеси у окружењу Србије, који су релевантни за њен међународни положај. Зато нам придев „променљив” говори да би положај државе требало да посматрамо у дијахронијској перспективи. Током 15. века продором Османског царства на Балканско полуострво долази до културно-цивилизацијске дивергенције између полуострва и остатка Европе. Ефекти овог друштвено-историјског процеса осећају се и данас. Балкан је постао традиционално економски периферан и геополитички подељен простор. Оно што се мењало кроз време су геополитички субјекти на чијим се маргинама утицаја налазио простор наше државе.

У новијој историји, почетком 19. века настала је модерна српска држава. Њен тадашњи положај је био тампонски и имао је за циљ раздвајање Аустријског и Османског царства. Територија Србије се све до 1913. године претежно меридијански ширила, што није пратило просторе где су Срби били доминантно становништво. То отвара сумњу да су и тадашња територијална ширења била диригована од стране геополитичких субјеката зарад њихових интереса. Територијална експанзија наше земље достиже врхунац након Првог светског рата, када се формира Краљевина Срба, Хрвата и Словенца. Реч „врхунац” треба посматрати у контексту да се тада скоро цео српски етнички простор нашао у границама једне државе. Један од циљева настанка ове државе било је успостављање баријере према политици Drang nach Osten. Тиме је Југославија, уз Чехословачку, постала антигерманска држава, чија је функција била територијално обуздавање Немачке и Аустрије.

Током хладног рата положај СФРЈ је био контактни, с обзиром на то да се налазила на линији раздвајања НАТО-а и чланица Варшавског уговора. То је била територија где се Запад упознавао с културним, уметничким и техничким достигнућима Истока и обратно. Распадом Совјетског Савеза, а тиме и Варшавског уговора, долази до успостављања униполарног света који су предводиле САД. У тој фази наступио је процес геополитичке конвергенције држава југоисточне Европе ка Западу, који се огледа у приступању држава у војно-политичке (НАТО) и економско-политичке (ЕУ) савезе. Истовремено, на простору СФР Југославије долази до дезинтеграционих процеса и настанка нових држава. Као последица несинхронизоване интеграције свих држава, унутар југоисточне Европе настао је блок држава резистентних на интеграције који је означен као западни Балкан.

У овој политичко-географској регији, поред Србије, нашле су се Хрватска, БиХ, Црна Гора, Албанија и Северна Македонија. У последњој деценији и многе од ових држава су се интегрисале, али такође несинхронизовано. Последица тога је чињеница да се од укупне државне границе Србије 57 одсто односи на границу са чланицама ЕУ, а 84 одсто са чланицама НАТО-а. То значи да се политичко-географски положај Србије у последњој деценији трансформисао у енклавски. Такав положај генерише полупропусне и контактне границе (у одређеним фазама и баријерне) које ограничавају промет људи, робе и капитала.

Са оваквом функцијом државне границе временом доводе до озбиљне трансформације простора. Једна од најочигледнијих трансформација је изградња Коридора 4. Овај друмски коридор, који пролази кроз Бугарску и Румунију представља алтернативу нашем Коридору 10. Његовом изградњом Србија је у погледу саобраћајно-географског положаја изгубила квалитет геополитичког кључа на Балкану, који је овај простор имао још од римског цара Тиберија (33. године наше ере).

Географски институт „Јован Цвијић” САНУ