Брига за потомство – трка с временом

Да роде заобилазе домове у Србији сведочи податак да сваке године у нашој земљи нестане град величине Сремске Митровице, а о последицама „беле куге”, које су немерљиве, углавном се само говорило и расправљало на свим нивоима, али без значајних помака. Међутим, од пре две године, проблем родитељства у нашој земљи није само више теоретски национална брига, већ је донето и низ мера које ће олакшати и помоћи онима који желе да постану родитељи, а имају неки медицински проблем, да роде не заобилазе њихове домове.

Министарство здравља је урадило велики део посла јер је обезбеђен новац из буџета за вантелесну оплодњу, која се обављала у три клиничка центра у земљи, а од јесени та медицинска процедура моћи ће да се обавља и у десетак приватних специјалних болница и то о трошку државе.

Према речима професора др Александра Љубићa, председника Републичке комисије за вантелесну оплодњу и помоћника директора Института за гинекологију и акушерство КЦС, држава је препознала стерилитет као један од значајних проблема чије би решавање могло да помогне у сузбијању негативног тренда рађања.

– Веома радује и охрабрује чињеница да држава предузима конкретне потезе. Њена брига огледа се на више начина. Први пут у нашој земљи, 2006. године, уведено је плаћање вантелесне оплодње. И од тада је у оквиру Националног програма из тог првог циклуса рођено око 150 деце, а то су резултати у оквирима европских резултата успешности. Када смо почели да спроводимо Национални програм, у октобру исте године, имали смо редове чекања, листе пацијената које су се мериле у хиљадама. Осим тога, због опште државне важности овог проблемa, брига о потомству је прeпозната као реалан проблем на коме се озбиљно ради, а држава је била спремна да плати и више него што је могло да се уради у ова три клиничка центра. Тако да је Фонд за здравствено осигурање расписао конкурс и за приватне установе у којима ће се обављати вантелесна оплодња – објашњава др Љубић.

Формирана је комисија, додаје он, која је прописала веома строге услове за те клинике и у погледу техничке опремљености, али и у погледу кадровског састава.

– У процесу је квалификација установа, од којих ће бити изабрано шест специјалних болница, које ће у наредном периоду лечити људе тим најхуманијим и најскупљим начином о трошку државе. Листе чекања практично неће постојати, јер је направљена стратегија да се парови, којима ће се ова процедура урадити о трошку државе, шаљу у њима најближи центар. Циљ нам је да пацијенти не чекају три године да би били лечени, јер борба против стерилитета је борба против времена, сваким одуговлачењем смањују се шансе за успех, посебно код неких пацијената, који су у граничним годинама. Чим је пацијент обрађен, а та припрема није баш једноставна и захтева додатно време и анализе, улази у неку врсту програма. Осим тога, како би се сви приближили најквалитетнијем облику рада, Републичка комисија ће пратити рад и приватних и државних установа, оценити ко постиже у којој области највише успеха, шта даље треба радити... – истиче др Љубић.

Засад пацијенти, додаје наш саговорник, не могу да бирају у коју ће клинику ићи, јер о томе у Комисији не постоји још конкретан договор, зато што постоје различита мишљења.

– Рецимо у Институту КЦС пацијенту је остављено не само да може да бира установу, већ и лекара који ће га водити, док је у Новом Саду било другачије. Ако би пацијенти бирали, онда би могло да се догоди да би једни имали посла, а други не. С друге стране, постоји разумљива везаност за лекаре, али сигуран сам да ћемо пронаћи решење које ће помирити и једно и друго. Републичкој комисији остаје још једна веома важна активност – доношење законске регулативе у овој области, за коју имамо подршку свих државних органа, али нажалост и уз сву подршку, због немирне политичке ситуације, то не иде тако брзо. С обзиром на деликатност ове области, баратања са хуманим материјалом, законска регулатива је неопходна и ми ћемо покушати да што пре направимо нацрт закона о репродукцији, који би покрио не само све оно што се радило у прошлости и што сада радимо, већ би регулисао ову област и у будућности – истиче др Љубић.
Постоје ограничења, наглашава он, у којима не може да се ради вантелесно оплођење.
– На првом месту су ту, нажалост, жене које немају или су изгубиле функцију јајника. Постоје чак и веома младе особе којима јајници не функционишу, или су хируршки одстрањени, затим малигна обољења... Слично је са утерусом, тамо где га нема, стања где није довољно развијен, или је уклоњен. Међутим, чак ни то не не значи да је свака могућност за родитељство искључена. Постоје донатори јајних ћелија, семена, сурогати мајке (које после рођења дете дају генетским родитељима). У нашем институту се једино одобравају процедуре донације, јер за то постоји уредба. Нажалост, све је мање донатора јер за њих не постоји никаква олакшица или привилегија. Међутим, ситуација се прилично променила, све је више пацијената у старијим репродуктивним годинама, којима се не  препоручује стимулација јајних ћелија већ донација.

Сурогата није било у нашој земљи, иако је било захтева, али Етички комитет КЦС и Републичка комисија за вантелесну оплодњу то нису одобрили у складу са постојећом законском регулативом – објашњава професор др Александар Љубић.

У сваком случају, додаје наш саговорник, пуно лепих ствари се дешава на овом пољу, а захваљујући Националном програму вантелесне оплодње веома брзо ће бити рођено на стотине, а и на хиљаде деце, тако да има наде да Србија, ипак, неће остати земља старих.