Јадиковке 5. октобра

Две деценије од 5. октобра 2000. када је у великим демонстрацијама, у сузавцу и пламену Скупштине и демолиране зграде РТС-а окончана владавина Слободана Милошевића.

Био је то дан велике еуфорије, датум који је требало да означи нову наду и ново поглавље Србије, а данас је симбол политичке некрофилије, изневерених очекивања, бахатих оспоравања и колосалног неуспеха да се изгради истински уређена демократска држава.

Дан који је требало да заустави пропадање земље претворио се у дан почетка новог пропадања. Првобитне реформе на пола копља дале су неке резултате, али недовољне за будући одрживи развој демократије.

Србија је данас светлосним годинама далеко од Србије замишљане и сањане пре 20 година. Слободе које је тек требало да се граде, током времена су минуциозно и систематски разграђивали политичари које искључиво воде њихови лични интереси, сујете и анимозитети.

Били смо пре две деценије земља хваљена због храбрости да разбије старо и крене у ново. Били смо демократија у пубертету, али пад каснијих година вратио нас је у јаслице. Избори су полако тонули у фарсу, па смо догурали до „изборне аутократије”. „Хибридни парламент” после „хибридних избора” у „хибридној држави”.

Србија није иста као 4. октобра, али је готово отужно колико се није помакла од 5. октобра. Како је време пролазило, демократски сјај је бледео. Реформе су дефинитивно страдале у атентату 12. марта 2003. Фарисејски режим Војислава Коштунице сачувао је Милошевићеве кадрове, купио им време да се реорганизују и припреме за преузимање власти.

Лична амбиција Бориса Тадића не само да га је претворила у нехотичног саучесника тог пројекта, већ је резултирала политиком болесних кохабитационих компромиса који су сахранили ентузијазам за демократским променама и увели значајан део друштва у колективну фрустрацију.

Косово је било и остало алфа и омега унутрашње и спољне политике, а полуколонијални светоназор љуљао нас је између Запада и Истока због недостатка визије и одлучности да се проблем реши.

Жеља народа за истинском променом остала је само жеља. Правна држава никад није направљена. Јустицији, римској богињи правде, повез на очима задржан је не да би била објективна, већ да не би видела како је понижавају.

Институције су претворене у феуде странке на власти. Партократија се само усавршавала у годинама велике пљачке. Корупционашки механизми су ефикасно разрађивани да би од крађа прикриваних лепим манирима ташна-машна демократа постали безобразно јавни у изведби напредњака. Народ који је променио власт на улици остао је – на улици.

Грађанске слободе су урушене. Медијима нико није давао професионалну слободу. ТВ Бастиља је преживела. Једина је разлика што су једни користили анестезију, а други раде наживо.

Данас су у рововима власти исти они који су пре две деценије рушени. Радикали су, истина, уклоњени с парламентарне сцене, али тек пошто су претходно обезбедили веродостојну замену у Српској напредној странци.

Демократска странка, која је изнела петооктобарске промене, после свих деоба доспела је на ивицу опстанка. У конфузној опозицији нема свежих идеја и програма због оних који нису спремни да устукну и понуде место „новим лицима”.

Ако је 5. октобар био револуција растућих очекивања, онда у поређењу с њеним циљевима живимо контрареволуцију оличену у протагонистима црвено-црне коалиције. Осокољене су снаге за које се, авај, помислило да су пре две деценије побеђене.

Створен је амбијент да се 5. октобар описује као „пљачка” и „разарање Београда”. Петог октобра су победили колаборационисти! Тај датум је једна од највећих мрља у српској историји! За шаку долара, „кока-колу” и биг мек, обесна и подла група, на челу с др Ђинђићем запалила је Скупштину Србије. Највећа подвала од 27. марта 1941. Промене које су нас вратиле деценијама уназад.

То је само део прошлогодишњих реаговања на подсећање на дан који стоји записан у календару српске историје, као црвено слово меморије која се није преточила у стварност. Ту смо где јесмо. Настављамо да уводимо демократију и укидамо слободу.

После свих брука и две деценије громогласног мука и бусања у патриотске груди, земља је опасно подељена, као ретко када у својој историји. Стотине хиљада су бољу будућност потражиле у иностранству. Од ЕУ смо суштински даље него кад је процес интеграција отворен.

Председник Србије ће из својих разлога за који дан наћи форму да обележи годишњицу и да романсирано принесе жртву култу 5. октобра. Вероватно ће и цитирати Ђинђића у циничном обрту неког ко је својевремено преко табле с именом Ђинђићевог булевара налепљивао име Ратка Младића.

Протекле две деценије су, надам се, као легат оставиле једно велико, скупо плаћено искуство: нема исписивања бланко чекова политичарима. Они власт морају да добију, а не да је отимају. Време учи да систем изборне демократије уопште није гарант демократије. Србији треба нешто ново, нешто што још није пробала – али ни осмислила.

Нагутао сам се сузавца тог 5. октобра. Опаметио сам се и остао код куће јула ове године. Да се не бих поново нагутао сузавца. У 20 година од сузавца до сузавца. Каква трајекторија! Две деценије које су изјеле године разочарања и горчине. Слобода се не мери километрима нових ауто-путева.

Ипак, упркос концентрисаној паљби са свих страна, једна порука 5. октобра није убијена: промене могу да се десе. После не дозволити да их покраду.