Обама као тест

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 22. јуна – Шетајући Вашингтоном, дошљак би могао да стекне утисак да се обрео у два расно различита града. У ономе што се сматра „практичним центром светске политике” владају белци, а градску власт држе црнци, који чине већину вашингтонског становништва.

Та разноликост би могла да се уједначи, ако Барак Обама успе да постане први црнац на челу Беле куће. Његов узлет до демократског финалисте (наспрам белог републиканског ветерана Џона Мекејна) у председничкој трци, доживљава се као важан двознак: да је Америка спремна да се ослобађањем од предрасуда определи за битне промене, и да би његов евентуални коначни тријумф битно допринео смањивању расизма у свету…

Данас објављени резултати истраживања „Вашингтон поста” и телевизије Еј-Би-Си, сугеришу, међутим, да у том правцу још треба да се „поради”. Готово половина (47 одсто) овдашњих испитаника дала је негативну оцену стању међурасних односа у САД, а сваки трећи је признао да има расне предрасуде.

У оба случаја ипак је реч о мањини. Већина сматра да су међурасни односи добри (51 одсто) а две трећине анкетираних уверава да нема расне предрасуде.

Али, пошто је вероватно да ће о будућем председнику одлучивати уобичајено „релативно мали постоци”, исказана диференцијација, око боје коже, могла би да буде одлучујућа. Обама се, при том, исказује као важан тест за доказивање привржености или отпора мултикултуралности и расне мешовитости (коју симболизује као син црнца из Кеније и белкиње из Канзаса). Јер, убедљива већина Американаца исказује спремност да гласа за промене, да кормило Беле куће преузме демократа и да се национална политика поправи после погрешног курса (како у многим анкетама тврди двотрећинска већина) републиканске администрације Џорџа Буша, па би исход који би одударао од таквих тежњи, могао да се протумачи и као превладавање расних елемената над практичним потребама и политичким склоностима.

Американци се први пут суочавају с реалном могућношћу да врховну извршну власт повере представнику расне мањине (црнци, према званичној класификацији, чине око 13 одсто становника САД). Већ то је овдашњи успех, многи други и не помишљају да би на њиховим политичким сценама тако нешто било могућно (што је прилично једноставно установити националним самопреиспитивањима).

У надметању Обаме с Хилари Клинтон, која је напокон признала да је поражена и позвала своје присталице да га подрже, осећала се доза сврставања по расној и полној припадности, при чему је прилично била занемарена категорија белог мушкарца. Мекејн је то искористио за поправљање своје претходно изразито аутсајдсерске позиције. Смањио је предност демократа и тежи хомогенизацији демографске већине у своју корист.

Извесно је да ће, свакојаким „досеткама” настојати да увери бираче како је он, као знамен „промена али и патриотског континуитета” оно што они

прижељкују. Истиче, на пример, да у Ираку треба победити пре повлачења, док Обама доказује да је рат на тим просторима био погрешан и да треба расплет постепено препуштати тамошњим надлежностима.

У међувремену, регистрован је пораст посећености расистичких интернетских сајтова. Кју клукс клан (ККК) и њима слични заговорници „црначке неподобности” распалили су путем Интернета отпор Обами. Али, релативно, како такође констатује „Пост”.

Подстичу супротстављање црначком кандидату за председника САД, иако су свесни да на то не могу пресудно да утичу. Признају и сами да у том погледу немају масовну подршку, али калкулишу да би Обамина победа такође могла да помогне „њиховом циљу”. Долазак црнца на чело државе би, тумаче, ојачао њихове расистичке редове тако да би потом „ми дошли на власт као заступници неприкосновености белачке доминације”.

Обама настоји да добије признање као лидер толеранције, личност која може да обједи различитости. За сада има мањак гласова белаца, али то се догађало и његовим демократским претходницима, из чијег је негативног искуства, како тврде познаваоци, извукао поуке за „свој могућно позитиван резултат”.