Западна опомена „грешницима”

Половином прошле седмице једна вест „провучена” кроз медије натерала је многе да подигну обрве и упитају се: О чему је заправо реч? У тој вести пише да је Европска комисија представила извештај у којем се наводи да поједине чланице ЕУ не стоје баш најбоље с – владавином права. Ништа неуобичајено, рекло би се, реч је о унутрашњим проблемима с којима се, мање или више и с времена на време, суочава свака држава на планети.

Интересантан је, међутим, списак „грешника”: Пољска, Словачка, Чешка, Мађарска, Словенија, Хрватска, Румунија, Бугарска. На неки чудан начин у овом друштву су се затекле и Шпанија и Малта. Укратко, ако изоставимо две последње, испада да су спорне оне земље које су некад биле део тзв. социјалистичког блока. Да ли то значи да се „означени” ни по уласку у европску породицу, остваривању бољег живота, демократизацији... нису довољно опаметили, да и даље терају по своме? Тачније, да ли је дух социјализма оно што их и даље води, а за шта се веровало да је сасечено у корену?

Како су пренели медији, „извештај покрива четири главна стуба владавине права – национална правосуђа, антикорупцијске оквире, плурализам и слободу медија, као и институционална питања која се односе на контролу и која су кључна за ефикасан систем демократске управе”.

„Владавина права штити људе од владавине моћних. Иако имамо веома високе стандарде у владавини права, имамо и бројне изазове. Комисија ће наставити да ради с националним властима како би се нашла решења и људима гарантовала права и слободе”, рекла је на представљању извештаја шефица ЕК Урсула фон дер Лајен.

Примајући бивше совјетске републике под своје окриље, ЕУ се водила јасним циљем – ширењем НАТО-а. Јер, по окончању хладног рата, штаб алијансе смештен у Бриселу био је инстанца у којој се, практично, све одлучивало, па и то кога и када „преузети” из социјалистичке заједнице, потчинити га, преусмерити ка новој идеологији и преваспитати. И све то „ослобађајући” новодошавше брига о функционисању њихових држава и животима њихових грађана.

Испоставило се да једноставно лепљење одређених друштвених норми, које су на једној страни света стваране и шмирглане вековима, на народе који су, такође вековима, живели по својим нормама, није решење за успех на дуже стазе.

Шта стари чланови ЕУ замерају придошлима? Замерају им – то што нису као они.

Нагли улазак у „дивљи”, или савременије речено – либерални капитализам 20. века, за источне земље је био шокантно искуство. Уместо да, као до тада, ради за државу, овдашњи човек суочио се с неприкосновеним газдом који је, по угледу на оне са Запада, готово преко ноћи и без пардона узео под своје огромно богатство, не знајући како с тим богатством да се носи. Криминал, међусобни обрачуни новобогаташа, корупција, уцене свих врста, као уобичајени вентил у оваквим ситуацијама, достигли су неприхватљиве размере. То се неминовно одразило на друге сфере живота, од поштовања људских права до медија, полиције и судства.

Недовршеност друштвених система (барем оних кроз које је до сада пролазило човечанство) неминовно доводи до њихових извитоперења. Веровати да је тзв. Запад превазишао ту аномалију велика је заблуда. Разлика је само у томе што се на једној страни света корупција „покрива” разним облицима донаторства, лобистичким пословањем, мешетарењем с порезима... и све с покрићем у законима прилагођеним управо за такве ситуације. На исте ствари на Истоку гледа се другачије. Али не зато што су тамо поштенији, већ стога што закони који важе на једној страни, директно или индиректно, угрожавају газде на другој.

Или, како је објаснио Роберт Бриџ, амерички колумниста и писац: „Данас, када слушамо о империјалним ’освајањима’ и ’преузимању’, прва помисао која нам пада на памет јесте да је у то уплетена војна компонента. Ипак, то није увек случај. У ствари, иза сцене, напади на националне интересе и традицију дешавају се свакодневно. Како на друштвеном, тако и на културном плану.”

„Опомена” Европске комисије целу ову причу дотиче тек овлаш. Суштина односа на континенту остаје непромењена.