Галерија под отвореним небом

Када би се међу житељима Београда спровела анкета с једним јединим питањем – који је највећи престонички музеј на отвореном – тешко да би ико знао одговор и којим би богазама забасала та лицитација. Чак и ако им неко дошапне да је реч о Новом гробљу, вероватно би помислили да збија неслане шале. Јер, по дефиницији, гробље је место где почива туга, а ако већ мора да буде некаква „културна установа”, онда то може бити једино архив успомена. Јесте и то, али има у њему још нечега.

Тачно је да је најстарији део града непрегледан музеј, са Београдском тврђавом која блиста као брош на реверу, да су ту и Капетан Мишино здање, Народно позориште, Стари двор, зграда старе Железничке станице, у бронзи изливена јахаћа композиција с кнезом Михаилом, најстарији сачувани украс града, или да је значајан део поставке Музеја савремене уметности изложен под отвореним небом, али испарцелисани лавиринт Новог гробља у недрима чува више: од величанствених дела наших и југословенских вајара, и епитафа који би пристајали антологијама поезије, до истинитих прича и мистериозних предања, а све нераскидиво испреплетано у једно клупко.

Негде је забележено да се на Новом гробљу налази више од 900 изузетно вредних уметничких дела настајалих у атељеима барем шездесет вајара, али ти подаци су по свему судећи помало бајати! А затим, постоје и споменичке скулптуре, нарочито попрсја, непознатих аутора. Није установљено ни ко се од песника огледао у писању епитафа, а зна се да и њих има, онолико. Коначно, не постоји чак ни списак знаменитих личности наше науке, уметности, поп-културе, спорта и политике који су онамо, у подножју Великог Врачара, пристигли у свој последњи збег.

Већину би изненадио нови музички репертоар гробљанских „бендова”, с тим што је „Лењинов посмртни марш” одавно завршио у старинарници, а марш „На Дрину” или песма „Тамо далеко” неминовно плове у заборав док једног дана сасвим не утихну.

Натписи на гробљанским стелама су на језицима и писмима којима је Господ још ономад осујетио намеру Вавилонаца да га домаше кулом, па је и то својеврсна палеографска поставка. Има још тога, али и ово је довољно да сумњичаве увери како је Ново гробље заиста музеј.

Зато, када путничке агенције и туристички водичи поново закукају да им је пандемија упропастила посао и оставила их без хлеба (наћи ће и догодине нешто), уместо да „ваде штету” водајући госте по кафанама и сплавовима а спуштајући их понекад и у подземље града, нека проуче мало повест Новог гробља, његових „станара” и уметника који су му дали печат па, у договору са управом почивалишта и историчарима уметности, путујуће радозналце прошетају и туда. Нико се због тога не би постидео.

Жарковачко гробље помиње се 1721.

По граду и околини откривено је сијасет некропола које датирају још из неолита, па и старијих, али већина их је поново затрпана јер археологија је привилегија богатих. Ипак, има и оних доступних радозналима, под условом да знају шта, и где да траже.

Верује се да је Ново гробље, основано 1884. године, најстарије у Београду, то није тачно. Јер, на неком аустријском плану Београда из 1721. распознаје се да је Жарково, тада село ван градског атара, имало 42 куће које су биле смештене на месту данашњег центра, три озидана врела и гробље са црквом и капелом на месту где се и данас налазе, што има значити да је више него двоструко старије. Мада, за ову причу је важније то што и на њему има уметничких дела вредних да се пред њима застане и скрушено скине капа.