Куста и Горан – два прашка друга

Никако да сретнем Емира Кустурицу како би ми коначно открио зашто није снимио филм о Панчу Виљи. Можда и боље по мене. Давно смо се закачили око Бруса Вилиса, кога је Куста ономад ритуално сахранио на Мећавнику, заједно с васколиким Холивудом, док сам ја нарицао за Вилисом, по мом суду, највећим америчким глумцем који би морао да игра у Емировом последњем филму. Звао би се „Умри српски!”. Не бих вам откривао радњу, пробаћу да сценарио увалим Емиру. Али, како нисам ја тај који је добио две „Златне палме” у Кану и „Златног лава” у Венецији, тек на први поглед, Емир је у праву. Како му је кренуло, ускоро ће држати опело Харисону Форду.

Али, како да не трпим озбиљне душевне боли због Панча Виље, кога се Куста тек тако одрекао? Сећам се како је Емир ноншалантно објашњавао да је главна улога већ одређена за Џонија Депа, његовог старог пајтоса, али Џони се заглавио у „Пиратима с Кариба”. Никако да сиђе с тог брода и престане да се глупира, Куста је, потом, за прву резерву изабрао, ни мање ни више, него оскаровца Бенисија дел Тора. Узалуд је Бенисио чекао Емира у мексичкој пустињи. Куста се није појавио. А како ће кад мора да спасава свет од глобалиста. И да губи своје драгоцено време дописујући се и размењујући увреде с Гораном Марковићем, још једним великим српским редитељем. По свом опусу, тик је до Кусте, само га нису хтеле награде.

Марковић је први напао Кустурицу, у отвореном писму, позивајући га да се, као члан жирија за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу, огради и од споменика и од вајара и од жирија. Како Емир изузетно не воли да му се држе јавне лекције, одговорио је у свом стилу прашком другу, подсећајући га, углавном, на филм „Србија године нулте”, који је Горан снимио у сарадњи с Бернар-Арнијем Левијем.

Мора да се сећате тог Француза, главнокомандујућег медијских филозофа којег је створила ЦИА, споља предизајнираног, изнутра шупљег, као кловна задуженог да патетичним текстовима, књигама и интелектуалним ангажманом створи алиби за амерички интервенционизам широм света. Левијеве речи циљале су баш тамо где се заустављао компјутерски нишан америчких ловаца. Почео је с Југославијом, завршио са Сиријом.

Апсурд је да је Горанов филм одличан. Само је извршни продуцент, реч је о Левију, изгубљен случај. Али и велики режисери имају право да бирају лоше друштво. Тек, када се помислило да је Кустина и Горанова преписка завршена, Марковић је, ничим неизазван, поново оплео по Кустурици. Београдска чаршија жедна крви, туђе наравно, једва чека на Емиров ритерн.

Драган Стојановић

Заправо, обојица губе време бавећи се класичном српском дисциплином – мерењем чији је већи, чиме нас све заједно лишавају онога у чему су највећи! То су њихови филмови. Редитељ који је снимао „Специјално васпитање”, „Вариолу веру”, „Националну класу”, „Сабирни центар” и „Већ виђено” није одолео уклетом магнетизму политике. Марковић годинама осећа потребу да, као ангажовани интелектуалац, преваспитава Србе нудећи им катарзу, грађанско друштво и томе слично.

Увек сам се питао зашто је Горан снимао велике филмове само у доба црвене диктатуре. Прашки ђак, као и Куста, имао је на располагању фондове, глумце и инфраструктуру, стварајући класична дела југословенске кинематографије. Али, савладала га је потреба да се прикључи мегафону и искаже своје мишљење о политичким и друштвеним преокретима, ратовима и катаклизмама, што га је одвлачило од режије. Као и Кусту, на супротној страни идеолошког фронта.

Ни један ни дуги не помишљају да су унајмљени статисти који треба да сакрију празнине политика и идеологија које подржавају својим величинама! И што су рупе веће, траже се веће величине! Нема странке или покрета која није кренула у лов на неку јавну личност. Као да прети несташица! У таквој рововској подељености, Горан се, рецимо, није сетио да сними „Националну класу 2”, како бисмо коначно открили да ли се Флојд после војске пропио или се, можда, учланио у неку странку, што му дође на исто. Наиме, ствара зависност. Да ли је Миле, у незаборавној улози Богдана Диклића, коначно научио да вози и заустави се неоштећен? Само је једно извесно: Воја Брајовић Папи је постао тајкун.

Један од мојих добрих пријатеља, глумчина и редитељ, неколико пута ми је говорио да мора да искаже свој став, а када сам га питао зашто га то толико мучи и због чега коначно не сними филм који ће добити „Златну палму” у Кану – а хоће, сценарио је бриљантан – он ми каже да има важнија посла, да је атмосфера у друштву исувише прегрејана и да ће се, ако ћути и ради свој посао, помислити да он добровољним аутизмом подржава власт. Или још горе по њега: неће га сматрати интелектуалцем! Хоће да својим друштвеним активизмом промени Србију и свет, па то ти је!

Полемика између два прашка друга је, кад боље размислим, савршена за филм. Не разумем зашто траће време вређајући се јавно. Филм, дакле, почиње овако: Један од највећих српских глумаца, играће га Славко Штимац, позива двојицу некадашњих пријатеља код којих је играо у њиховим дебитантским филмовима. Први је светски познат и овенчан наградама, лични је пријатељ Путина, Мухике и Марадоне. Други је грађански активиста који две деценије није снимио велики филм. Улазе у аутомобил без поздрава и одлазе да посете остарелог глумца на падинама Фрушке горе. Највећи од највећих, играће га, наравно, Александар Берчек, давно је продао душу Слободану Милошевићу. Изолован од света, прави резбарије од дрвета, а када иза поноћи попије, пуца ловачком пушком у ваздух. Изненада, у двориште које чувају велики пси улази Славко с режисерима који не проговарају ни реч. Стари глумац спушта пушку и позива их да уђу. Чита прве странице сценарија: „Србија коју су хтели да промене остала је иста, али су они постали другачији!”