Kusta i Goran – dva praška druga

Nikako da sretnem Emira Kusturicu kako bi mi konačno otkrio zašto nije snimio film o Panču Vilji. Možda i bolje po mene. Davno smo se zakačili oko Brusa Vilisa, koga je Kusta onomad ritualno sahranio na Mećavniku, zajedno s vaskolikim Holivudom, dok sam ja naricao za Vilisom, po mom sudu, najvećim američkim glumcem koji bi morao da igra u Emirovom poslednjem filmu. Zvao bi se „Umri srpski!”. Ne bih vam otkrivao radnju, probaću da scenario uvalim Emiru. Ali, kako nisam ja taj koji je dobio dve „Zlatne palme” u Kanu i „Zlatnog lava” u Veneciji, tek na prvi pogled, Emir je u pravu. Kako mu je krenulo, uskoro će držati opelo Harisonu Fordu.

Ali, kako da ne trpim ozbiljne duševne boli zbog Panča Vilje, koga se Kusta tek tako odrekao? Sećam se kako je Emir nonšalantno objašnjavao da je glavna uloga već određena za Džonija Depa, njegovog starog pajtosa, ali Džoni se zaglavio u „Piratima s Kariba”. Nikako da siđe s tog broda i prestane da se glupira, Kusta je, potom, za prvu rezervu izabrao, ni manje ni više, nego oskarovca Benisija del Tora. Uzalud je Benisio čekao Emira u meksičkoj pustinji. Kusta se nije pojavio. A kako će kad mora da spasava svet od globalista. I da gubi svoje dragoceno vreme dopisujući se i razmenjujući uvrede s Goranom Markovićem, još jednim velikim srpskim rediteljem. Po svom opusu, tik je do Kuste, samo ga nisu htele nagrade.

Marković je prvi napao Kusturicu, u otvorenom pismu, pozivajući ga da se, kao član žirija za izbor spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, ogradi i od spomenika i od vajara i od žirija. Kako Emir izuzetno ne voli da mu se drže javne lekcije, odgovorio je u svom stilu praškom drugu, podsećajući ga, uglavnom, na film „Srbija godine nulte”, koji je Goran snimio u saradnji s Bernar-Arnijem Levijem.

Mora da se sećate tog Francuza, glavnokomandujućeg medijskih filozofa kojeg je stvorila CIA, spolja predizajniranog, iznutra šupljeg, kao klovna zaduženog da patetičnim tekstovima, knjigama i intelektualnim angažmanom stvori alibi za američki intervencionizam širom sveta. Levijeve reči ciljale su baš tamo gde se zaustavljao kompjuterski nišan američkih lovaca. Počeo je s Jugoslavijom, završio sa Sirijom.

Apsurd je da je Goranov film odličan. Samo je izvršni producent, reč je o Leviju, izgubljen slučaj. Ali i veliki režiseri imaju pravo da biraju loše društvo. Tek, kada se pomislilo da je Kustina i Goranova prepiska završena, Marković je, ničim neizazvan, ponovo opleo po Kusturici. Beogradska čaršija žedna krvi, tuđe naravno, jedva čeka na Emirov ritern.

Dragan Stojanović

Zapravo, obojica gube vreme baveći se klasičnom srpskom disciplinom – merenjem čiji je veći, čime nas sve zajedno lišavaju onoga u čemu su najveći! To su njihovi filmovi. Reditelj koji je snimao „Specijalno vaspitanje”, „Variolu veru”, „Nacionalnu klasu”, „Sabirni centar” i „Već viđeno” nije odoleo ukletom magnetizmu politike. Marković godinama oseća potrebu da, kao angažovani intelektualac, prevaspitava Srbe nudeći im katarzu, građansko društvo i tome slično.

Uvek sam se pitao zašto je Goran snimao velike filmove samo u doba crvene diktature. Praški đak, kao i Kusta, imao je na raspolaganju fondove, glumce i infrastrukturu, stvarajući klasična dela jugoslovenske kinematografije. Ali, savladala ga je potreba da se priključi megafonu i iskaže svoje mišljenje o političkim i društvenim preokretima, ratovima i kataklizmama, što ga je odvlačilo od režije. Kao i Kustu, na suprotnoj strani ideološkog fronta.

Ni jedan ni dugi ne pomišljaju da su unajmljeni statisti koji treba da sakriju praznine politika i ideologija koje podržavaju svojim veličinama! I što su rupe veće, traže se veće veličine! Nema stranke ili pokreta koja nije krenula u lov na neku javnu ličnost. Kao da preti nestašica! U takvoj rovovskoj podeljenosti, Goran se, recimo, nije setio da snimi „Nacionalnu klasu 2”, kako bismo konačno otkrili da li se Flojd posle vojske propio ili se, možda, učlanio u neku stranku, što mu dođe na isto. Naime, stvara zavisnost. Da li je Mile, u nezaboravnoj ulozi Bogdana Diklića, konačno naučio da vozi i zaustavi se neoštećen? Samo je jedno izvesno: Voja Brajović Papi je postao tajkun.

Jedan od mojih dobrih prijatelja, glumčina i reditelj, nekoliko puta mi je govorio da mora da iskaže svoj stav, a kada sam ga pitao zašto ga to toliko muči i zbog čega konačno ne snimi film koji će dobiti „Zlatnu palmu” u Kanu – a hoće, scenario je briljantan – on mi kaže da ima važnija posla, da je atmosfera u društvu isuviše pregrejana i da će se, ako ćuti i radi svoj posao, pomisliti da on dobrovoljnim autizmom podržava vlast. Ili još gore po njega: neće ga smatrati intelektualcem! Hoće da svojim društvenim aktivizmom promeni Srbiju i svet, pa to ti je!

Polemika između dva praška druga je, kad bolje razmislim, savršena za film. Ne razumem zašto traće vreme vređajući se javno. Film, dakle, počinje ovako: Jedan od najvećih srpskih glumaca, igraće ga Slavko Štimac, poziva dvojicu nekadašnjih prijatelja kod kojih je igrao u njihovim debitantskim filmovima. Prvi je svetski poznat i ovenčan nagradama, lični je prijatelj Putina, Muhike i Maradone. Drugi je građanski aktivista koji dve decenije nije snimio veliki film. Ulaze u automobil bez pozdrava i odlaze da posete ostarelog glumca na padinama Fruške gore. Najveći od najvećih, igraće ga, naravno, Aleksandar Berček, davno je prodao dušu Slobodanu Miloševiću. Izolovan od sveta, pravi rezbarije od drveta, a kada iza ponoći popije, puca lovačkom puškom u vazduh. Iznenada, u dvorište koje čuvaju veliki psi ulazi Slavko s režiserima koji ne progovaraju ni reč. Stari glumac spušta pušku i poziva ih da uđu. Čita prve stranice scenarija: „Srbija koju su hteli da promene ostala je ista, ali su oni postali drugačiji!”