Ђоковићев предах за лов на „утешне награде”

Не вреди да се нагађа како се Новак Ђоковић осећао у завршници Отвореног првенства Француске, али лако може да се замисли зашто је право из Париза, после изгубљеног финала од Рафаела Надала, већ сутрадан стигао у Сарајево. Ко тражи место да „одмори душу”, наћи ће га на Башчаршији, где најбољег тенисера света дочекују као „рају”, без питања о изгубљеном финалу а са осмехом и сигурно услишеним позивом на заједничко фотографисање.

Све што се догађало у претходној седмици говори о огромном протиску под којим је наш ас играо последња три меча, за разлику од већине турнира у својој каријери, када је дизао форму што се више ближио меч за титулу. Здраствени проблеми са свих страна у четвртфиналу са Карењом, меч лопта за 3:0 против Циципаса претворена у маратон од пет сетова, те, на крају, тежак пораз од „вечитог ривала”, готово без икаквог оптора: 6:0, 6:2, 7:5.

Увек је у Ђоковићевој игри било осцилација, али усмерених ка коначној победи. Ове париске су одсликале све кроз шта је пролазио у години пандемије. Узлет и пад „Адриа тура”,лавина критика и захтева за његову смену са места председника Савета Асоцијације тениских професионалаца (АТП), покретање новог удружења играча, ломљење око одласка у Америку и сукоби са заступницима Отвореног првенства САД – све се то слило у негативну енергију којом је она одбачена лоптица у Њујорку успела да стигне до успаване линијске суткиње, спремне да га истог часа оптужи за покушај убиства.

Кадгод би ове турбулентне сезоне узлетео и осетио се свемоћно, нека лоптица би се откачила где не треба. Ђоковићеву непобедивост још од новембра прошле године прекинуо је у марту вирус ниоткуда. Таман се корона мало примирила у јуну, када се вратила да као ножем пресече његову неизмерну срећу и славље због повратка тениса на „Адриа” туру. Онда се поново уздигао освајањем мастерса у Њујорку и поново деловао непобедиво, када је та лоптица зауставила поход ка 18. гренд слем титули.

И све се поновило у Европи. Блиставом игром засенио је Надала титулом у Риму и бројем мастерса, још једном запушио уста свим критичарима и одлучно се окренуо ка Паризу. Нову опасност од еуфорије наслућивале су његове отврене изјаве да Надал у јесењим условима није непобедив на Ролан Гаросу, што се на лицу места ничим није потврђивало.

Шпанац је газио без изгубљеног сета. Насупрот Новаковом максималистичком плану, систематски је остваривао свој, минималистички. Одрекао се прилике у САД да би све ставио на карту Ролан Гароса, своје друге куће. Када је изгубио од Шварцмана у римском четвртфиналу, мирно је подсетио да је исто било и 2017, пре но што је освојио Париз.

У великом финалу су се судариле две различите овогодишње стратегије, две жеље да се докаже исправност претходних ризика. Показало се да је Ђоковићев ризик био много већи, а план амбициознији: да на Надаловом буњишту оправда све своје овогодишње потезе и заустави све критичаре – а било их је и превише.

Сада је Надал уз раме Федереру 20. гренд слем титулом, у чијем темељу је чак 13 с Ролан Гароса. Ђоковић је остао на 17, после првог правог пораза у 39 мечева сезоне 2020. Први, али горак као десетине других, јер је пао под теретом превисоког улога.

Бивши члан Ђоковићевог штаба Крег О’Шенеси користио је статистику да докаже да је први рекет света промашио стратегију тиме што је превише скраћивао игру. За тај закључак није потребна статистика, оно што је било голим оком видљиво поражени је и сам објаснио:

– Нисам стрпљиво конструисао поене, ни тражио ритам, него сам сецкао игру и трудио се да му не дајем на изглед исте лопте, али изненадио ме је позицијом на терену. Када одигра тај слајс или високу лопту увек се добро позиционира, и колико год ја добро ударио он је врати и припреми се за наредни ударац, где крене да доминира поеном. Морао сам нешто да урадим али нисам пронашао решење.

Сада када су сва три највећа овогодишња турнира завршена, ваља очекивати да се Ђоковић поново ослободи притиска максималних очекивања – на терену и ван њега. Да је намерен да у преосталих месец дана лови „утешне награде”, које такође нису мале, говори податак да је неочекивано скратио одмор посе Ролан Гароса и затражио специјалну позивницу за турнир серије 500 у Бечу (26. октобар – 1. новембар), где га није било 13 година.

Осим брисања лоших сећања, главни циљ је „резервних” 500 поена, јер на мастерсу у Паризу већ има загарантованих прошлогодишњих хиљаду. Са предношћу од готово 2.000 у односу на Надала, сада је приоритет достизање 311 седмица на врху АТП листе, односно обарање још једног Федереровог рекорда.

Превисок је то домет да би се назвао утешном наградом, помоћи ће му да се опорави и за главну, највећи број гренд слем титула. У сусрет му излази и ново прилагођавање правила АТП, по којем до почетка марта, када се очекује тај успон на Монт Еверест, задржава и максималних 2.000 поена из Мелбурна ове године.