Носталгија за духом наших људи

Представа „Изгубљени пејзажи” бави се вештачком интелигенцијом, односно жељом за бесмртношћу, страховима од смрти, каже за „Политику” Дуња Јоцић, кореограф светског реномеа, са којом смо протеклих дана разговарали у пробној сали Битеф театра, где већ данима истрајава на својој новој представи „Изгубљени пејзажи”. Премијера овог плесног комада који испитује идеју шта значи бити човек и шта би могло значити бити машина, вечерас је од 20 сати у извођењу Битеф денс компаније. Кореографију и режију потписује Дуња Јоцић, драматургију Никола Завишић, музику Александра Ђокић, костим Славна Мартиновић. Ту су и извођачи: Ана Игњатовић Загорац , Милош Исаиловић, Марија Бергам, Бранко Цвејић, Тамара Пјевић, Бранко Митровић, Јакша Филиповац, Никола Живковић, Милица Бајчетић, Милa Лукић.
Српско-холандска кореографкиња Дуња Јоцић која би могла да буде и наш реперезентативни амбасадор културе, последње две деценије живи и гради успешну инострану каријеру. Спортску каријеру почела је са шест година као ритмичка гимнастичарка, била је вице-шампион државе и чланица олимпијског тима СФРЈ. Сасвим случајно, како каже, 2000. године са блиским пријатељем одлази на студије у Холандију где је дипломирала на Ротердамској плесној академији. Касније је живела и радила у Француској и Енглеској...

Зашто имамо рок трајања? Због чега умиремо? Како да постанемо бесмртни или макар довољно дуговечни да сами можемо да одлучимо када нам је доста живота? Где су границе природног и вештачког? Све ово су, поред осталих питања која је покушала да пропита екипа ове плесне представе.
‒ „Изгубљени пејзажи” нису моја прва сарадња као кореографа са овом компанијом. Иако се заправо готово цела трупа изменила и сада има много младих, даровитих плесача, смисао њихове игре и заједничка свест су остали да лебде изнад Битеф денс компаније као неки добри дух и то је огромна вредност, а веома је ретко. Ови млади људи су за мене као кореографа узбудљиви, снажног израза, широких схватања и деликатног хумора. Наизглед тешко спојива разлика њихових индивидуалности представља право благо и велику инспирацију из које је великим делом настала и ова представа.

Битеф денс компанија је, подвлачи Дуња Јоцић, редак пример како ствари у Србији и у Београду, кад је реч о савременом плесу, могу перфектно да функционишу када постоји воља, жеља за озбиљним и напорним радом, и љубав према плесу и извођењу. Велика је штета и потпуно ми је незамисливо да један град величине Београда има само једну овакву трупу и само једно позориште намењено за савремени плес.

Дуњи Јоцић годи рад у родном Београду. Прија јој, каже, и ово стање тишине, тај тренутак када смо сви застали. О томе како живи на релацији Амстердам‒Београд каже:

‒ Одувек сам време које проводим тамо доживљавала као авантуру. Јако ми недостаје Београд, посебно од пре четири године када сам добила дете, и схватила да тамо више нисам туриста. Освојила ме је најдубља носталгија, одједном сам те културолошке разлике јако осетила. Недостаје ми дух наших људи. Пре неколико дана отишла сам на пијацу, нисам имала новца јер банкомат није радио да га подигнем, продавци су ми дали све што сам желела. Продужила сам до трафике, ресторана сви су ми изашли у сусрет и љубазно рекли: „Донећете.” То не може нигде да се доживи, у Холандији вам затворе врата аутобуса са гађењем ако вам недостаје само један цент ‒ каже наша саговорница.
Иза Дуње Јоцић је изутена каријера. Плесала је код етаблираних кореографа и редитеља, сарађивала са многим познатим плесним трупама широм света. Каријеру као кореограф-редитељ почиње 2007. године са плесном представом „Ноу флауерс плиз” (No Flowers please), са којом осваја готово све награде на Фестивалу кореографских минијатура у Београду.Такође, Дуња Јоцић упоредо креира кореографије за различите медије, како за позориште тако и за филм. Са Битеф денс компанијом сарађивала је на више представа, а на Београдском фестивалу игре освојила је награду 2019. године.