Игре око „мини-шенгена”

У једној од тачака Вашингтонског споразума о „економској нормализацији” односа Београда и Приштине, потписаног у Белој кући 4. септембра ове године, пише да ће се обе стране придружити и у потпуности користити погодности зоне „мини-шенгена”, коју су Србија, Албанија и Северна Македонија најавиле у октобру 2019.

Дефинисана су сва поља у којима треба унапредити сарадњу како би се приближила заједничком тржишту, кроз примену четири економске слободе: робе, услуга, људи и капитала, што је једна од темељних вредности Европске уније.

За „мини-шенген”, можда и најзначајнију тачку овог споразума, битно је да је Приштина пристала да буде део иницијативе. Међутим, због тога су косовског представника код куће сачекале жестоке критике, па ће Приштина строго водити рачуна о својим интересима при приступању „мини-шенгену”. На косовској политичкој сцени та будућа зона слободне трговине и промета подругљиво се назива „мини-Југославијом” и верује се да би омогућила економску доминацију Србије у региону.

Ако би се реализовала иницијатива „мини-шенген” створило би се тржиште од скоро 20 милиона становника, за слободан проток робе, услуга, људи и капитала, где би били уједначени услови пословања, уклоњене бирократске препреке за лакши прелазак преко границе, грађани би прелазили границу на основу своје личне карте, што би олакшало флуктуацију радне снаге, а такво тржиште било би пожељно и за будуће инвеститоре. Тржиште рада било би шире и свеобухватније, а заједничке радне дозволе лакше се издавале. Признавање квалификација и диплома, без додатних процедура, обезбедило би већу могућност кретања радне снаге.

И поред свих користи, идеја о „мини-шенгену” као регионалној економској зони, која није замена, већ припрема за ЕУ, код одређених политичара у земљама региона наишла је на одређени отпор и они као најчешћи аргумент помињу да би Србија, као највећа држава, успоставила и економску и политичку доминацију у региону на штету осталих.

Неке анализе говоре да би већа економска интеграција региона допринела повећању регионалног БДП-а на годишњем нивоу од један одсто. Област хране у Србији највише би профитирала оснивањем „мини-шенгена”, јер би се укинуле све баријере које се тичу ветеринарских и фитосанитарних сертификата, а Србија је највећи извозник у регион, посебно кад је реч о храни. Привреде земаља региона су доста комплементарне још из периода СФРЈ, па би ову предност требало боље искористити.

У формалном смислу, Вашингтонским споразумом Косово се обавезало да ће постати део „мини-шенгена”, мада је од почетка било против ове идеје повезивања привреда. Очекује се да се за ово определе и Црна Гора и Босна и Херцеговина, које анализирају предности и недостатке прикључења. ЕУ подржава „мини-шенген”, под условом да у њега буду укључене све привреде региона.

„Мини-шенген” треба да буде надградња постојећег Цефта мултилатералног регионалног споразума о слободној трговини (чланице: Албанија, БиХ, Црна Гора, Северна Македонија, Молдавија, Србија и Унмик/Косово по Резолуцији 1244 СБ УН). Иако је општи став у региону да је Цефта много постигла у јачању трговинских односа између чланица, сад је очигледно да је дала максимум и постала превазиђена. Постоје проблеми између чланица Цефте, али нема механизма да се они превазиђу, јер су се све битне одлуке доносиле консензусом, због чега је потребан неки нови облик организације и сарадње.

Цефта се свела на класични споразум о слободној трговини, иако је за 13 година постојања дала значајне резултате. Регион је посустао у даљој економској интеграцији, а у оквиру Цефте постоји више ванцаринских баријера него с било којом трећом земљом. Цефта, заправо, не функционише од када је Косово увело таксе од 100 одсто на робу из уже Србије и БиХ у новембру 2018.

Међутим, неки кораци су већ спроведени кад реч о регионалној сарадњи у размени робе (нпр. успостављен је јединствени гранични прелаз између Србије и Северне Македоније). Ради се на томе да документа која прате робу, фитосанитарна и остала документа, добију ефикаснији третман. Предвиђен је и електронски надзор приликом транспорта робе кроз регион. Кључни допринос те сарадње требало би да буде признавање диплома, што је значајно за дефицитарна занимања, а и без њихове нострификације могло би да се конкурише за посао у региону.

„Мини-шенген” би требало да убрза промет и трговину међу земљама западног Балкана, али и региона с остатком Европе. Званична оцена је да то није политички, него економски пројекат с циљем укидања препрека у размени добара и услуга међу земљама региона, као и омогућавања слободног кретања становништва.

Треба избећи километарске колоне на границама, где се у чекању на граничним прелазима годишње губи 30 милиона сати и 800 милиона долара. Зато је неопходно модернизовати граничне прелазе и царинске терминале земаља региона, од којих многи постоје још из времена СФРЈ, што значи да нису опремљени за велики промет који се преко њих данас одвија. Неопходно је убрзати процедуре на границама, што се може постићи и интегрисаним граничним прелазима између две земље и дигитализацијом, ради бржег пријављивања робе и издавања разних сертификата.

Према реакцијама појединих иностраних званичника, извештавању агенција и разних медија, иако се још не зна како ће тачно изгледати „мини-шенген”, нити ко ће му све приступити, као и коме у геополитичкој игри одговара, а коме смета, идеја о балканском „мини-шенгену” се полако развија, уз контроверзна тумачења. Јасно је да у економском смислу „мини-шенген” највише одговара Србији, као привредно најјачој земљи у региону.

Економиста, научни саветник