Француски проблем с исламом

У  Француској се ових дана жале да теже дишу због недостатка слободе, коју им одузима екстремизам чија рука је пререзала гркљан наставнику историје јер је подстицао слободу мишљења. А не тако давно, док је источније, у Сирији, Алепо постајао град мртваца и духова, чинило се немогућим не удисати слободу у уређеној држави каква је Француска.

Шта се од тада до „Шарлија ебдоа” и убијеног учитеља догодило вредностима републике?

Након злочина који је пре неколико дана починио једва пунолетни Чечен, председник Емануел Макрон рекао је да је несумњиво реч о „исламистичком терористичком нападу”. С њим се не би сложио земљак Оливије Роа, аутор књиге „Џихад и смрт”, који говори о исламизацији радикализма уместо о радикализацији ислама, који, пак, не постоји као јединствени верски идентитет, већ је подељен на суните, шиите, Муслиманску браћу, салафисте... У сваком случају, Макрон је рекао да је суграђанин убијен јер је својим ученицима преносио знање о слободи изражавања, слободи да верују или не верују и позвао грађане „да буду уједињени”.

Француски политичари, аналитичари и други лидери од напада на сатирични магазин 2015. године говоре да неће дозволити да их деле. Али, ко су то они, ко их дели и да ли су и ти нападачи и њихове породице такође њихови грађани који треба да буду уједињени? Већину напада названих терористичким извели су француски држављани или странци који легално живе у овој земљи и говоре француски језик. Шта је грађане муслиманске вероисповести нагнало да дигну руку на сопствену државу?

Бројни су интелектуалци који зачараним кругом називају то што су исламистички осветници или неки други зли дуси скривени под овим плаштом сејали смрт по улицама „земаља крсташке коалиције” док су се на Блиском истоку водиле битке у име неких других „богова” – слободе, суверенитета, нафте и осталих ресурса. Они поручују и да је тачно да терористи ударају на њихову слободу, али да се не сме дозволити да у тим нападима страда и француска толеранција.

Али, да ли је та слобода пала на париским улицама или је њено страдање почело још у Ираку и Сирији? Да ли је радикални ислам довео до радикалног прекида с републиком или имају право они који кажу да су западне вредности урушене када су без емпатије почели посматрати удаљена страдања верујући да се то никад неће десити у њиховом дворишту.

У време најжешћих терористичких напада у Паризу (за нешто више од годину дана, почев од напада на „Шарли ебдо”, страдало је више од 250 људи), тадашњи шеф Јелисејске палате најавио је појачана војна дејства у Ираку и Сирији. Франсоа Оланд је, парадоксално звучи, поручио нацији да ће наставити да нападају оне који „нас нападају на нашем тлу”.

Од тада се у мултикултурној Француској истовремено брани слобода говора, избор да се верује или не верује и укида се слобода муслиманским грађанима да носе или не носе никаб, мараме у школама и буркиније на плажама. Французи који воле слободу олако су прихватили ограничења. Под ванредним стањем живели су две године. Постало је нормално да им вредности чувају на метке отпорне ограде око Ајфеловог торња и до зуба наоружана војска. Да полиција претражује куће без судског налога, да хиљаде војника – и до данас – обезбеђују јавне зграде, школе, медијске куће. Да антитерористички закон снагама безбедности даје скоро иста овлашћења као у време ванредног стања олакшавши прислушкивање, надгледање, проверу људи, пртљага и аутомобила.

Појединачни чинови, попут напада у Ници или убиства свештеника у цркви, имају опште последице које се огледају и у јачању антиимиграционих снага, не само у Француској. Ветар у леђа дали су популистима попут Марин ле Пен, која је јавне молитве муслиманских верника својевремено назвала окупацијом француског тла. С екстремно националистичким и антимигрантским програмом, на последњим председничким изборима у Француској, за које се сматрало да су пресудни и за опстанак Европске уније, била је пред улазним вратима Јелисејске палате. За колебљиве бираче неважно је у тој психози било то што Ле Пенова за одбрану од тероризма нуди затварање националних граница, док је већина терориста у напад кренула из својих домова у Француској.

Минуле године које су однеле жртве уз повике „Алаху ахбар” не намећу питања колико је Европа постала безбедносно рањива, већ колико су рањиве њене вредности кад може да их сруши једва пунолетни Чечен или камион који је улетео на божићни вашар у Берлину. Начела лакше падају данас него у оба светска рата, када су рушена бомбама и тенковима.

Политика није нашла рецепт против све веће поделе у друштву. Није ни у француском, где живе „два Париза”, белачки и имигрантски, на шта указује свежа расправа о такозваном закону против сепаратизма, за који се верује да ће продубити поделе у земљи. У часу док тече суђење због напада на „Шарли ебдо” и кошер-супермаркет и док расте бес због смрти учитеља, појављује се нацрт закона против такозваних сепаратистичких претњи. Власт каже да ће обухватити различите групе, укључујући и беле расисте, а део јавности да је усмерен на муслиманску заједницу. Верује се да ће будући закон настојати да угуши инострано финансирање џамија и верских школа, да ће укинути долазак страних имама и појачати надзор над удружењима осумњиченим за сепаратизам. Има оних који сматрају да ће на тај начин отпор према исламу расти подједнако као и бес међу муслиманима, да ће и даље бити потхрањиван зачарани круг у којем суживот никако да постане лакши.