Шаховски великани Србије (1)

Бора Костић (Вршац, 1887 – Београд, 1963)

Први српски шаховски велемајстор, шаховски боем и романтик, глобтротер и полиглота, за којег је чувени Капабланка рекао да је „небрушени шаховски дијамант.” Из дана у дан, из године у годину, његов живот су били шах и путовања. Играо је на 70 турнира у најуспешнијем периоду и био међу десет најбољих шахиста на свету. На Првој шаховској олимпијади у Лондону, 1927. године играо је на првој табли за нашу екипу.

Кад добије партију добре је воље. Запали цигарету, иако је непушач; говори а публика га нетремице слуша. Био је гост на дворовима краљева и махараџа, предавач у Аргентини и Мексику. Шаху је учио великог Каруза; био је у Москви за време Лењинове сахране. Примио га је Кемал Ататурк, играо је шах са Троцким, али и са поглавицом племена Батака на Суматри. Одиграо је чувену партију у којој је шаховска табла била на полутару, а противници су седели на северној и јужној полулопти! У Ласи на Тибету је био када су бели људи тамо били реткост. Одбио је да се одазове мобилизацији у Аусто-Угарску војску 1914. „јер је Србин”. За време Другог светског рата ухапшен је, јер је одбио да игра на турнирима због тога што је Србија под окупацијом.

Златним словима исписан је његов допринос шаху и српству. Његовим трагом кренули су шах и шахисти Србије, а у родном Вршцу добио је, од захвалних суграђана, споменик и улицу.

Александар Матановић

др Петар Трифуновић (Дубровник, 1910 – Београд, 1980)

Шаховски велемајстор и доктор правних наука, шах је упознао касно, тек са 16 година. То му није сметало да пет пута буде првак Југославије, седам пута члан олимпијске екипе, успешан на значајним турнирима: Праг (1946), Лима (1950), Београд (1954), Натанија (1961), Нордвајк (1965)...

Био је на домаку учешћа на Турниру кандидата за првака света 1950. Играо је другачије од свог дугогодишњег блиског пријатеља Боре Костића – на дуге стазе, ситним везом, позиционом игром, тражећи мале предности, без већих ризика и обавеза, не журећи да дâ мат. Био је познати шаховски педагог и тренер, председник Шаховског савеза Србије, капитен репрезентације Југославије на Олимпијади у Лајпцигу 1960.

Уз Бору Костића и Светозара Глигорића поставио је темеље нашег вишедеценијског шаховског успеха.

Александар Матановић

Стручна сарадња: Александар Матановић, велемајстор, Мирослав Нешић, спортски новинар, Боривоје Жарић, међународни шаховски судија, проф. др Драгослав Ђукановић и Шаховски савез Србије.

Уметничка реализација издања: мр Бобан Савић, академски сликар.