Како је село постало ничије

Златица код Зрењанина – Овде је после Другог светског рата основано имање. Својеврсно колективно газдинство. Радило је за пример у целој Социјалистичкој Југославији. Ту су обављане прве сетве и жетве у години, постизани рекордни приноси, на фарми се производило највише млека. Ратари и сточари су својим парама изградили куће и станове, водовод и канализацију, школу и вртић, игралишта и биоскопе. Након пола века имање Златица је приватизовано. Њиве се и даље солидно обрађују, али на њима има мало мештана, а село је препуштено само себи и постепено се гаси. Нажалост, ово није једини пример одумирања нашег села, али је по много чему специфичан.

Раде Панић има 81 годину. Дошао је на имање 1957. из села Бојанић, испод Озрена у БиХ. Имао је 17 година Тада је увелико трајала изградња. Радило се у пољу и у насељу где су подизане куће и зграде са становима. Сећа се и садње сада огромних стабала. Људи су долазили из двадесетак салаша одакле су се постепено насељавали Златицу. Изграђени су водовод и канализација, доведен је гас, никли су паркови. Имање је међу првима у овом крају изградило водоторањ, ту су изграђени школа, вртић, библиотека, велика сала за биоскопом и културна дешавања...

 – Након деценија полетног живота, село је утихнуло. На имању не ради ни десетак мештана. Више их путује на посао у зрењанински „Дрекслмајер”. Млади одлазе – вајка се старина и сећа радног века који је цео провео на имању.

Невенка Тановић је пола радног времена секретар месне заједнице, а други део ради у пошти и доставља пошиљке по селу. Она каже да је место било напредно и захвално за живот све до приватизације пољопривредног имања. Сада је оно сасвим нешто друго. Зграде у којима су биле смештене друштвене институције рапидно пропадају. Највећи проблем је са водоводом и канализацијом.

Након приватизације су искрсли проблеми с одржавањем. На имању су остале пумпе и делови важне опреме. Истина компанија „Матијевић” је у неку руку коректна па мештанима не наплаћује трошкове. Њима вода треба за напајање стоке и одржавање хигијене. Становништво мора да има здраву и контролисану воду за пиће. Никакви извештаји о контроли воде до грађана не стижу. Ствари се компликују када је одржавање опреме у питању и ту су све чешћи инциденти. Мештани далеко више очекују од Зрењанина, сматрају да њихову инфраструктуру треба да преузме градско предузеће „Водовод и канализација” и да о њој води бригу као и у свим другим местима градског подручја, свесни да ће да почну да плаћају трошкове. До сада су сви разговори са градским властима о овој тему остали на покушају.

Нису рашчишћени ни други односи на релацији насеље Златица и општинско средиште. Формално село има своје руководство попут Савета МЗ, али суштински све иде преко МЗ оближњег места Лазарево , а многи сматрају да је Златица део Лазарева. Тамо сада ђаци иду у школу, малишани у предшколско.

Председник овдашњег Савета МЗ Богољуб Којић каже да им је речено да су добили статус насељеног места, што подразумева одређену самосталност, третман који имају и друга села. Али нису добили ништа написмено каже председник и додаје како су због тога годину дана били без продавнице. С друге стране готово од оснивања села мештани стално плаћају самодопринос и тако финансирају спортске клубове, културни живот и инфраструктуру. Зрењанин, веле они, овде ништа не финансира.

 Зоран Лојпур, мештанин, истиче да су све јавне зграде у селу припале компанији „Матијевић” након приватизације, али се оне не одржавају и рапидно пропадају. Дом културе је скроз оронуо, а једино се одржава зграда Месне заједнице, у којој је и пошта, а она је и једина од свих јавних, а да је сеоско власништво.

Имање „Златица” је приватизовано тако да су они који су га подигли остали кратких рукава. На јавној аукцији која је понављана више пута држава је свој део од 40 одсто капитала продала у бесцење.

Онда је купац, компанија „Матијевић”, још десетак одсто акција купила од радника по солидној цени како би постала већински власник имања. Онда је цена акција нагло пала и већина ратара са пољопривредног добра је остала кратких рукава. Нови власник је увео и нову технологију. Огромне пољопривредне машине, трактори и комбајни, сада замењују раднике и они овде немају посла. Запошљавају се у зрењанинским предузећима. Од аутобуса у село једино свраћају они који одвозе раднике да у три смене раде у великој немачкој фирми „Дрекслмајер”.

Златица је иначе изузетно мирно место, пуно зеленила. Има све више случајева да се овде, због јефтиних станова, насељавају пензионери из Београда.