И грађанима би требало дати реч

Последњих деценија споменици историјским личностима у Србији постали су предмет подела јавности на естетском, али чини се више на политичком нивоу. Историја памти разне примере око којих се домаћа јавност ускомешала и некад „истерала своје”. Познато је оспоравање постављања Мештровићевог Победника на Теразијама са моралног и уметничког аспекта. Споменик Вуку Караџићу, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године, требало је да буде постављен у Универзитетском парку у Београду, али су градске власти процениле да је био превелик за то место. После неколико година нашао се у Парку Ћирила и Методија, окренут према улици, што је наљутило аутора.

Стручна јавност је последњих година реаговала против естетике споменицима Николи Тесли на београдском аеродрому, цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, постављало се питање чему споменик Хајдару Алијеву на Ташмајдану. Најновије реакције тичу се постављања споменика Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Полемике у вези са есеттиком, изведбом, симболиком, висином од 23 метра овог споменика се воде до усијања.

У серији разговора које ћемо пласирати на овим странама покушаћемо да добијемо одговоре на питања да ли су поделе јавности у вези са споменицима више естетске или политичке природе, шта би требало радити како бисмо имали достoјан споменички пејзаж и куда су нас одвеле те полемике.

Вајар Радош Антонијевић (1969) у свом уметничком раду преиспитује медиј скулптуре и његове границе. Теме радова овог уметника везане су за оне аспекте живота који се односе на историју, политику, културу и друштво. Радош Антонијевић излаже од 1998. године, аутор је више од 20 самосталних изложби. Ванредни је професор на Факултету ликовних уметности у Београду.

Да ли су поделе у јавности у вези са споменицима естетске или политичке природе, какав је ваш утисак?

Све што се тиче живота једне заједнице јесте политика, па је зато и избор формалног решења јавног споменика политичко питање. Разговор о естетици и о начину спровођења конкурса је у крајњој линији разговор о животу који је једна заједница изабрала да живи. Стефан Немања треба да буде достојанствено споменички обележен у Београду, али мора да постоји одговорност и жеља да његова личност буде адекватно ликовно интерпретирана.

Шта би требало да претходи коначном решењу након конкурса како би се избегао дискутабилан споменички пејзаж?

Мора се пружити могућност да мишљење обичних грађана буде уграђено у део изборне процедуре. Комисија овог конкурса могла је да одабере три могућа решења и да их онда преда једној великој комисији сачињеној од обичних грађана а који би представљали репрезентативан узорак јавности. Сигуран сам да би грађани непогрешиво одабрали најадекватније решење за свој град.

Шта је, према вашем мишљењу, најпроблематичније када је реч о споменику Стефану Немањи? Чују се коментари да је висина споменика саобразна величини лика и дела ове историјске личности. Како то коментаришете?

Израда фигуре и портрета Стефана Немање је велики скулпторски изазов, јер аутентични сликовни приказ његовог стварног изгледа постоји само на фрескама. Ове фреске су веома снажно стилизоване и приказују га у позним годинама a у једном смиреном и врло сведеном ставу. Јако је тешко, и готово немогуће без великог губитка у карактеру, интегрисати овакав приказ у скулптуру. Нажалост, ово одабрано скулпторско решење више кореспондира са популарном културом, филмом и стрипом, него са приказима са фресака. Решење је распричано и хвалисаво, а не смирено и достојанствено. Зато мислим да ова скулптура представља јако слободну и произвољну интерпретацију фигуре и портрета Стефана Немање. Ситуацију чини још тежом чињеница да се његове нераспаднуте мошти налазе у Студеници, на само неколико сати вожње од Београда. Ове мошти и сам манастир истинитије сведоче о Стефану Немањи као човеку и државнику, јер све у вези с њима је аутентично, а у вези са спомеником ама баш ништа. Ово је, по мом мишљењу, озбиљан концептуални проблем читавог спомен-обележја које се искључиво базира на фигуративном решењу. На неки начин оно занемарује све оно што Студеница као Немањина задужбина и читав његов култ представљају. Замислите да вам израде бисту вашег оца која не личи на њега, да ли бисте пристали на тo?

Морам још рећи да је проблематична и непотребна наративност и китњасти стил постамента. О непримереној метафори разбијеног византијског шлема не желим ни да говорим.

Академик Басара, члан Комисије за избор овог решења, поменуо је да је висина споменика увек мала у односу на значај онога коме се споменик подиже. Ова демагошка мисао само замагљује чињеницу да је скулптура увек, без обзира на повод подизања споменика, одређена околином као својим референтним системом. Гуливер је перципиран као џин, искључиво зато што се обрео у свету патуљака.

Конкурисали сте за спомен-обележје Зорану Ђинђићу у Београду. Да ли одбијени предлози добијају неко образложење и да ли и у овом избору видите неки проблем?

Не постоји пракса да одбијени предлози добијају образложење и то је разумљиво, али јавна презентација је јако важна, јер показује укупан потенцијал сцене, а за оне који нису добили прилику да изведу свој рад то ипак представља и неку врсту јавне сатисфакције. Иако је у конкурсном материјалу било наведено да ће по завршетку конкурса бити приказани сви радови, то није учињено. На конкурсу сам учествовао заједно са уметником и професором Архитектонског факултета Милорадом Младеновићем. Креирали смо решење које је представљало прекинуто степениште, која формом говори о грубом и трагичном прекиду једног живота и успона. Желели смо да сваки грађанин буде у могућности да се попне на врх степеништа које је уједно и „привилегована тачка простора”, што значи да се сам врх степеништа налази у пресеку оса Студентског трга и Платоа испред Филозофског факултета. Из те тачке се види комплетан простор оба трга и та тачка је видљива из свих околних позиција. У неком другом друштвено-политичком систему, та тачка би била предодређена за споменик владару, а наше решење би омогућило сваком грађанину да стане на ту привилеговану позицију. На тај начин смо желели да се одужимо Зорану Ђинђићу, обликом манифестујући идеју демократије, оне идеје у коју је он инвестирао велики део свог политичког деловања.