Златно доба по глави становника

Председника затрпавају баражима података и анализа о импресивном расту, паду незапослености и расту инвестиција, што он употреби за проглашавање Златног доба, а онда, кô из ведра неба, статистичари поруче да је сваки четврти грађанин Србије на прагу сиромаштва и да око 60 одсто грађана живи тешко или веома тешко.

Реч је о импресивном податку који је не само депресиван, већ угрожава аутентичност нарације о општем благостању. Уколико је 25 процената грађана, близу два милиона, на ивици сиромаштва – каквом год техником истраживања се до тога дошло – онда ће пре бити да живимо у оловним, а не златним годинама.

Уместо да убеђује како стижемо Немачку, власт овакав податак треба да узнемири. Угрожена је њена веродостојност, али подаци становнике Србије свакако не изненађују, упркос најбољим резултатима о којима говоре режимске телевизије. Људи ће овој врсти статистике поверовати пошто је свакодневно емпиријски потврђују њихов све празнији џеп и социјална несигурност.

Свега четири одсто становника изјавило је да у Србији живи лако, али луксузнији возни парк Београда и зграде скупих станова које ничу на сваком кораку никога не заваравају. Перионице новца раде пуном паром, усмеравајући корупционашке паре према малом броју (најчешће политички) повлашћених.

По свету се људски животи уништавају поигравањем ценама, надницама и каматним стопама. Овде већина жртава пада на фронту необављених реформи које корупцију не да нису свеле на разумну меру, већ лоповски мега-апетити као коров уништавају све око себе. Отужно је колико је власти промењено последњих деценија, а ниједна није (сем Зорана Ђинђића, у најави) покушала да истински реформише друштво. Негативна, партократска селекција кадрова и не може да не води у осиромашење.

Социолози само могу да аминују да се разлике драматично увећавају и да се број социјално угрожених из дана у дан увећава. Нестала је средња класа. Она која је у доба мрског социјализма укључивала ВКВ раднике, болничке сестре, учитеље, службенике са шалтера...

Систематски је истовремено срушено оно што је постојало од грађанског света, од престонице до паланке, а тиме је уништен и један начин живота који је, уз нека прилагођавања, могао да представља незаменљив фактор напретка, модернизације и лакшег прилагођавања „европским вредностима”.

Србија тоне у непросвећеност, неупућеност, незнање, примитивизам, бахатост, па и не чуди да је сваки четврти становник на прагу сиромаштва. Сиромаштво у глави, сиромаштво у стомаку.

Републички завод за статистику има сијасет бројки којима аргументује материјалну оскудицу. Сви се они односе на 2019, што значи да кривац не може да буде корона. Пандемија је разорна колико по државну касу, толико и по десетине хиљада испражњених буђелара оних који су остали без посла или раде на пола копља, па ће се „европски рекорди успешности” тек евидентирати у извештају наредне године.

Много је ту података који брину. Највишу стопу ризика од сиромаштва имају домаћинства с троје или више деце. То значи да општа политика кажњава оне који би требало да буду носиоци демографског оживљавања Србије. Социјална давања су очито недовољна.

У категорији најугроженијих је чак трећина младих. Пракса не мотивише на рад, већ на исељавање. Излаз из сопствене егзистенцијалне кризе и даље се тражи на Хоргошу или терминалу Аеродрома „Никола Тесла”. Слогани „Остајте овде” или „Вратите се” не функционишу.

Тачно је да они који одлазе доприносе смањењу броја незапослених, а пад незапослености је један од кључних аргумената Златног доба, али они без посла и даље су у великом ризику – уколико остану. Они који раде нису у богзна колико бољој ситуацији. Имају, истина, неку цркавицу, али какви су услови у којима раде? Да се не помињу сваки пети пензионер или 400.000 малишана у земљи у којој свако дете које се роди испод јастука добије хиљаде евра дуга.

Сива економија несумњиво замагљује неке од ових података који се односе на запослене, али углавном је ово, у скраћеном облику, верна слика Србије. Нема квалитетне исхране, нема грејања, нема за лекове – има квалитетних болести. Нема пара ни за половне уџбенике деци – има неписмености и примитивних ријалитија на ТВ. Не дај боже болест, а кредити се узимају за сахране. Кредити, дугови, беспарица, откази, незапосленост, празни фрижидери и плитки џепови.

Дигитализација никако да помогне увођењу система социјалне карте, па губи трку у суочавању с пауперизацијом која Србију гура у друштво најсиромашнијих у Европи. Материјално и духовно осиромашење пропраћено уништавањем природне околине. Губитничка формула. Не делује као Нада Србије.

Очекујем да власт прокоментарише ове податке који сведоче о суровој стварности Златног доба. Стратегија борбе против сиромаштва не функционише. Време је да у Србији престанемо да живимо окружени двема истинама: стварности и политике. Просто ме срамота колико добро иде.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa