Смејем се, а плакао бих

Отворено и деликатно о болној и важној теми, тако би се у најкраћем могла дефинисати најновија емисија „ТВ лица…као сав нормалан свет” емитована у суботу у 14.05 на РТС 1. Тања Петернек Алексић је разговарала са Ан Мари Ћурчић, познатом новинарком коју је ТВ публика прво упознала на Студију Б а касније у београдској редакцији Ал Џазире. Разговор се врло брзо дотакао трагедије у породици, наиме 25-годишња Марија Ћурчић, ћерка Ан Мари и музичара Ђорђа Ћурчића, музичара и члана „Дел Арно бенда” извршила је самоубиство пре две године. Сви који су познавали ту лепу и увек насмејану студенткињу комуникација, манекенку и промотера београдске музичке сцене, остали су изненађени њеним чином јер нико није ни слутио да постоји нешто што је брине.

Ан Мари Ћурчић је у емисији поменула „насмејану депресију”, мало познат израз за високо функционалне особе које имају хронични осећај туге, безнађа и умора, нападе панике и које често престају да се интересују за оне активности које су им некад причањавале радост. Насупрот увреженом мишљењу депресивни људи нису само они који леже у старој тренерци у замраченој соби него и они који породици и пријатељима делују радосно, који су успешни у послу, имају емотивног партнера… Али иза њиховог насмејаног лица често се крију размишљања о самоубиству. Ан Мари је у спомен на своју ћерку последње две године посвећена борби за заштиту и унапређење менталног здравља, на Фејсбук страници „За тебе #вредноје”. Пишу јој најчешће млади људи који имају проблем и којима је потребна помоћ а она их упућује на адресе одговарајућих установа и охрабрује их и уверава да нису сами и да има још много других људи са истим проблемима.

Ан Мари је ћерка Београђанке и некадашњег амбасадора Конга у СФРЈ. Родила се у Швајцарској, где јој је отац службовао; једно време су живели и у Конгу а као петогодишња девојчица вратила се са мајком у Београд. Како смо од ње чули у емисији, тек у четвртом разреду основне школе се први пут сусрела са ружним коментарима на рачун своје боје коже. Њена ћерка Марија је то искуство проживела раније, још у вртићу, што само доказује колико су деца у међувремену постала суровија и не толеришу разлике које се не односе само на боју коже већ и на инвалидитете и све друго што она процене као другачије. Сваки гледалац овог издања емисије ваљало би да се запита којим вредностима учи децу, да ли ту има места за честитост, поштовање других, емпатију…

Још једна важна порука „Тв лица…” била би и то колико је важно да једни друге слушамо и ослушкујемо. Ако је после ове емисије барем неки гледалац научио лекцију да кад примети да је неком у околини тешко не крене са нашим уобичајеним „охрабривањима” типа: шта ти фали, види како живе други људи, имаш момка или девојку, имаш свој динар, родитељи те воле… Јер за многе људе као да је писан назив песме Оливера Мандића из давне 1982. „Смејем се а плакао бих”.