Шеф било које катедре

Ако се икада деси да Унеско одлучи да своје седиште премести из Париза у Хаифу, нећу имати никаквих сумњи да је за то најзаслужнији господин Војин Ракић. Србија би тада имала разлога да слави, а ја да му упутим дубоко извињење. Али док се то не деси, мораће да се држи чињеница и истине.

Кренимо редом. Гнев Војина Ракића навукла сам 14. августа, кад је „Политика” објавила мој текст „Унеско се оградио од Војина Ракића”, у којем сам открила да он нема никакве везе с Унеском. Данас се чини, ни с етиком.

Повод су била необична саопштења у којима Унеско наводно оптужује Србију за низ кривичних дела у центрима за социјални рад, међу којима и за крађу беба, а од власти тражи да објасни противречне корона бројке. Да та саопштења, која потписује Војин Ракић као шеф Унеско катедре за биоетику у Европи и Србији, немају никакве везе с овом организацијом, потврђено ми је директно у Унеску:

„Желимо да потврдимо да не постоји Унескова катедра за биоетику у Србији и Европи и да професор Војин Ракић није шеф”, гласио је одговор на моје конкретно питање.

Будући да се ни у наредним данима није одрекао свог лажног Унеско идентитета, београдски медији су дошли у посед писма које је Ракићу упућено 26. августа из ове чувене међународне организације.

„Представљате се као шеф Унескове Катедре за биоетику за Европу, што лажно наводи јавност да верује да управљате организацијом која је званични део Унеска. Осим тога, издавали сте саопштења и давали изјаве у вези с националним политикама у Србији, користећи логотип Унеска, што је у супротности с политикама ове организације”, наводи се у саопштењу испод којег стоји потпис Метјуа Гивела, директора пи-ар сектора у Унеску.

У истом писму Ракићу је затражено да „одмах уклони име, логотип и акроним Унеско” из назива његове организације или академске установе, са интернет странице и из штампаних материјала, као и да се „суздржи од било каквог позивања на Унеско”. До дана јучерашњег, Ракић то није учинио, иако је Гивел био категоричан, инсистирајући да његов захтев „ступа на снагу одмах”.

„Политика” је само један од медија у којима се Ракић годинама представљао као Унесков експерт, иако, како се то испоставило, то никад није био. То што се и даље тако представља, иако је Унеско од њега изричито захтевао да то више не чини, баца сенку на његову неутољиву амбицију да се јавности представи као кредибилан стручњак, а камоли истинољубив човек.

Нажалост, поједине наше колеге помажу Ракићу да блиста лажним сјајем, представљајући га и даље титулом коју не поседује: као Унесковог експерта, занемарујући демантије из седишта те организације у Паризу.

Нисам изненађена што господин Ракић и даље звучи као огорчени и осветољубиви човек који утеху тражи у чаршијском оговарању, где ми је резервисао специјални сепаре.

Но, ваљда је неко његовог образовања морао знати да човек може да насамари неке људе неко време, или да у неко време, може да насамари све људе. Али да нико не може да за сва времена насамари све људе. Нећу да се китим туђим перјем, ово је давно уочио Абрахам Линколн.

Није ме превише изненадило што је Ракић прибегао свом последњем адуту у полемици – кафанском клеветању свакога ко га подсети да није оно за шта се представља, па ме је тако сврстао у полазнице сарајевске школе новинарства. Требало је да испод кафанског стола извуче муницију већег калибра, јер ме је из нехата, упуцао комплиментом. Зашто човеку који се лажно представља као унесковац и последњи чувар морала у Срба сметају новинари пореклом из Сарајева?

У овој полемици заиста не бих желела да демонстрирам острашћеност која влада првом или другом Србијом, па ћу искрено одати признање господину Ракићу. У свом реаговању је показао фасцинантну и готово непоновљиву способност за обавештајно истраживање. Само се надам да га ти комплименти неће навести да се ускоро представи као шеф катедре ЦИА за Балкан. Са седиштем у Бејруту.