Од билетара до директора

Ужице – Кад је недавно обелодањено да је престижна награда сомборског позоришта за посебне заслуге развоју позоришног живота „Никола Петровић Пеца” за ову годину додељена директору ужичког театра Зорану Стаматовићу, многима је то изгледало сасвим очекивано. Не само што пуну деценију Стаматовић даје особени печат позоришним приликама у Србији, већ је заслужан и за беспрекорно организовање позоришног фестивала у Ужицу, а има значајан удео и у видном стваралачком напретку театра на чијем је челу. Прошлогодишњи наступ ужичког позоришта на Венецијанском бијеналу, првог из југоисточне Европе на овој смотри, довољна је потврда да Ужице стасава у позоришни центар и да тај театар, уз остале квалитете, има способног и умешног директора.

Тим чињеницама руководио се и жири за доделу поменуте награде, сврставши Стаматовића уз раме досадашњим лауреатима тог признања Небојши Брадићу, Љубомиру Драшкићу, Синиши Ковачевићу, Бранку Цвејићу, Светозару Цветковићу и другима који су врло успешно управниковали позоришним кућама. Преданим, зналачким радом Зоран Стаматовић је успео да ужичко Народно позориште сврста у ред најугледнијих и најстабилнијих позоришних центара у Србији, стоји у образложењу жирија па, уз остале заслуге, помиње и добитникове напоре на реконструкцији и адаптацији зграде театра у Ужицу, које се одвијају по плану и педантно. И оно што је најважније – Зоран Стаматовић је, уз помоћ сарадника, брижљиво склапао репертоар ужичког позоришта водећи увек рачуна о сразмери класичног и савременог, домаћег и светског, тако да је благотворно утицао на одзив публике што је и највећи смисао позоришног дејства, закључује жири.

Још од 1997. године човек о коме је реч води ужички театар. Политичари на власти се мењају у овом граду, странке добијају и губе право да постављају директоре, али Стаматовић траје и одолева. Једини директор у области овдашње културе који није промењен („Бавим се струком, а не политиком”, каже), са свима сарађује и од свих добија подршку. Постигнути успеси су главна мера и рецепт за трајање, а можда и то што је целог себе уткао у театарски живот, још од ране младости.

– Почео сам као билетар, у средњошколским и студентским данима у овом позоришту, продавао сам карте. Онда сам био и глумац, па радио као помоћни техничар, вртео позоришну ротацију. Запослио сам се 1986. године као генерални секретар позоришта, па 11 година касније постао директор. Прави сам човек позоришта, заједно сазревамо – каже Стаматовић, економиста по струци.

Директорује фирмом са 52 запослена, коју општина финансира. Локална самоуправа увек је имала разумевања да је ово позоришни град, и кад су тешка времена, с тим што је њен однос према нама увек био у равни најважнијих градских институција, додаје). А на питање да издвоји најзначајније успехе ужичког театра последњих година, одговара:

– Мислим да је најбитнији континуитет у оствареним резултатима: четири узастопна учешћа на Битефу, мноштво најзначајнијих награда на сусретима „Јоаким Вујић” по којима смо достигли нишко позориште као најуспешније, затим учвршћивање позиција Југословенског фестивала у Ужицу који се, уз Стеријино и Битеф, сврстао међу најзначајније у Србији, па запажен наш наступ на Венецијанском бијеналу. Речју, Ужице се последњих година препознаје по позоришту, поставили смо високе критеријуме и светска мерила, па показали да театар и ван Београда може бити успешан. Зато сваке године наступамо свуда по свету, од Америке до Русије.

Увек пун амбиција, наш саговорник, наравно, има и недостигнутих жеља.

– Желео бих да ужичко позориште успешно наступи на Стеријином позорју и да буде награђено. То није неизводљиво, ваљда ће на том фестивалу некад бити места и за нас.

А његово виђење садашњих позоришних прилика у Србији изгледа овако:

– Позориште дели судбину друштва које је у транзицији, па тако и оно тражи себе. Мислим да управо због тога код нас нема неких великих позоришних догађаја. Жељно ишчекујем тренутак кад ће највећи догађај, који ће привући општу пажњу, бити у позоришту и култури, а не у дневној политици – каже за „Политику” Зоран Стаматовић.