Бојкоташи у пубертету

Будимо искрени, свакоме од нас се догодило да будемо неспремни за неки важан посао, испит, састанак, а да неким чудом тај сусрет са неуспехом буде одложен у последњем тренутку. Али, ако желите да се бавите озбиљним послом, какав је и политика, детињасто је да се уздате у луду срећу и стално одлагање неизбежног. Опозиција која је у јуну бојкотовала изборе, као да се припрема за још један сличан коцкарски потез. Храбри сама себе уверењем да је бојкот успео, иако нема баш ниједан доказ за то.

Гласало је тек неколико процената бирача мање него ранијих година, када није било епидемије вируса корона. Нови парламент и нову владу прихватају сви у свету, штавише кажу да ће они бити њихови главни саговорници у Србији, што је најавио Владимир Билчик, известилац Европског парламента за Србију. Док траје њихово самоохрабривање да се у садашњем парламенту „не могу доносити европски закони” (каже ДС), исти тај парламент ће за који дан, на предлог нове владе, доносити баш такве, европске законе, које ће ЕУ уважавати и уписивати на позитиву страну српског преговарачког биланса.

Ипак, највећа је заблуда да је председник Србије Вучић баш због њиховог бојкота и изостанка из парламента, одлучио да орочи мандат скупштини и влади до априла 2022. године. Чак и да су били у праву када су говорили да Вучића „треба оставити самог да се игра у парламенту” и да ће због тога бити приморан да одмах сазове нове изборе, откуда поново прича о новом бојкоту?

Зашто се онда 2022. године, блиставом победом над „аутократом”, не крунише дуготрајна и, како кажу, успешна бојкоташка кампања? Или је, ипак, све другачије, а бојкот само изговор за дубоку маргинализацију опозиције, у коју је сама доспела својом неактивношћу. Најавама да ће поново бојкотовати изборе, она се опасно приближава стратегији давнашње Српске либералне странке Николе Милошевића, за коју „не постоје услови, под којима су спремни да изађу на изборе”.

Овакав неполитички однос према политичким пословима добио је гротескну димензију приликом избора чланова нове владе Србије. Опозициони твитер-ратници грме због овог или оног персоналног решења у новој влади. Није било поштеђених, а права олуја сручила се на Гордану Чомић. Проклели су је твитераши и опозициони политичари, много горе него што су посланице радикала некад проклињале Бориса Тадића ако „изда” Косово. Издала је и Гордана Чомић, али нико не може да дефинише шта и кога. Ипак то је не штити од гнева „правоверних”, који јој између осталог поручују да је „престала да буде човек”, да цитирамо тек једну од ретких порука која не садржи псовку.   

Заговорници бојкота и даље су опседнути медијима и илузијом да би ствари биле потпуно другачије, да им је бар неки минут на телевизијама. Да је ова логика исправна, на власти би били политички аналитичари, а не партије, јер су баш они током кампање добили највише простора у медијима (по анализи РЕМ-а). Тачно је, Вучићева присутност у медијима је висока, па и током кампање, али такав третман имали су и лидери Француске и Британије Макрон и Борис Џонсон, док су учествовали у последњим изборним кампањама. И то не чини ове две земље мање демократским, а њиховим противницима не пада на памет да бојкотују изборе због такозване функционерске кампање.

Александар Вучић не би победио у такмичењу за најдемократскијег шефа државе, нити би Србија била шампион на олимпијади изборних услова, али нема говора да је због тога он аутократа, а Србија диктатура. Не може се игнорисати када у таквом тону говоре поједине евробирократе, или политичари попут Тање Фајон, тражећи да Србија испуни стандарде којих нема ни у њиховим земљама.

У Словенији Тање Фајон летос се протестовало под слоганом „Смрт јаншизму”, али у њеним и у очима ЕУ то није проблематично, као што није проблематично ни када премијер Јанша на медије гледа као на „непријатеље”. Баш као и Доналд Трамп. Наравно да овим прелазе границу одговорног политичког понашања, али тиме још мање допуштају страним дипломатама, невладиним организацијама да Србију третирају као покусног кунића за увежбавање демократије, када не могу да је обезбеде ни у својим развијеним друштвима, члановима привилегованог клуба.

И да би српски парадокс био још већи, тражиоци већег медијског простора често су исти они који узор не виде у западним демократијама, већ у Путиновој Русији.

Данашњи српски парламент јесте без значајне опозиције, што са пуним правом констатује ЕУ када каже да то „не доприноси политичком плурализму у земљи”. Али ни овај закључак не значи да је демократија у Србији дефектна, а власт ауторитарна. Једноставно, то што у парламенту опозиција није бројнија значи да она није урадила свој посао, а била је дужна да га уради, као једнако важан чинилац демократског политичког живота какав је и власт.

Ако неко није ушао у парламент јер је био неодговоран и безидејан, то није проблем демократије у земљи, а нарочито није проблем владајућег блока који је освојио изразиту подршку, обављајући посао најбоље што уме. То ће урадити поново, већ за нешто више од годину дана, као што су урадили већ четири пута у последњих осам година. А да ли ће неко успети да им конкурише, то није питање демократије, већ марљивости и одговорности тих конкурената. Оних који и у зрелим годинама још мисле да не морају да дођу спремни на час, јер ће их спасти звоно за велики одмор.
 

Међународни институт за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa