Bojkotaši u pubertetu

Budimo iskreni, svakome od nas se dogodilo da budemo nespremni za neki važan posao, ispit, sastanak, a da nekim čudom taj susret sa neuspehom bude odložen u poslednjem trenutku. Ali, ako želite da se bavite ozbiljnim poslom, kakav je i politika, detinjasto je da se uzdate u ludu sreću i stalno odlaganje neizbežnog. Opozicija koja je u junu bojkotovala izbore, kao da se priprema za još jedan sličan kockarski potez. Hrabri sama sebe uverenjem da je bojkot uspeo, iako nema baš nijedan dokaz za to.

Glasalo je tek nekoliko procenata birača manje nego ranijih godina, kada nije bilo epidemije virusa korona. Novi parlament i novu vladu prihvataju svi u svetu, štaviše kažu da će oni biti njihovi glavni sagovornici u Srbiji, što je najavio Vladimir Bilčik, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Dok traje njihovo samoohrabrivanje da se u sadašnjem parlamentu „ne mogu donositi evropski zakoni” (kaže DS), isti taj parlament će za koji dan, na predlog nove vlade, donositi baš takve, evropske zakone, koje će EU uvažavati i upisivati na pozitivu stranu srpskog pregovaračkog bilansa.

Ipak, najveća je zabluda da je predsednik Srbije Vučić baš zbog njihovog bojkota i izostanka iz parlamenta, odlučio da oroči mandat skupštini i vladi do aprila 2022. godine. Čak i da su bili u pravu kada su govorili da Vučića „treba ostaviti samog da se igra u parlamentu” i da će zbog toga biti primoran da odmah sazove nove izbore, otkuda ponovo priča o novom bojkotu?

Zašto se onda 2022. godine, blistavom pobedom nad „autokratom”, ne kruniše dugotrajna i, kako kažu, uspešna bojkotaška kampanja? Ili je, ipak, sve drugačije, a bojkot samo izgovor za duboku marginalizaciju opozicije, u koju je sama dospela svojom neaktivnošću. Najavama da će ponovo bojkotovati izbore, ona se opasno približava strategiji davnašnje Srpske liberalne stranke Nikole Miloševića, za koju „ne postoje uslovi, pod kojima su spremni da izađu na izbore”.

Ovakav nepolitički odnos prema političkim poslovima dobio je grotesknu dimenziju prilikom izbora članova nove vlade Srbije. Opozicioni tviter-ratnici grme zbog ovog ili onog personalnog rešenja u novoj vladi. Nije bilo pošteđenih, a prava oluja sručila se na Gordanu Čomić. Prokleli su je tviteraši i opozicioni političari, mnogo gore nego što su poslanice radikala nekad proklinjale Borisa Tadića ako „izda” Kosovo. Izdala je i Gordana Čomić, ali niko ne može da definiše šta i koga. Ipak to je ne štiti od gneva „pravovernih”, koji joj između ostalog poručuju da je „prestala da bude čovek”, da citiramo tek jednu od retkih poruka koja ne sadrži psovku.   

Zagovornici bojkota i dalje su opsednuti medijima i iluzijom da bi stvari bile potpuno drugačije, da im je bar neki minut na televizijama. Da je ova logika ispravna, na vlasti bi bili politički analitičari, a ne partije, jer su baš oni tokom kampanje dobili najviše prostora u medijima (po analizi REM-a). Tačno je, Vučićeva prisutnost u medijima je visoka, pa i tokom kampanje, ali takav tretman imali su i lideri Francuske i Britanije Makron i Boris Džonson, dok su učestvovali u poslednjim izbornim kampanjama. I to ne čini ove dve zemlje manje demokratskim, a njihovim protivnicima ne pada na pamet da bojkotuju izbore zbog takozvane funkcionerske kampanje.

Aleksandar Vučić ne bi pobedio u takmičenju za najdemokratskijeg šefa države, niti bi Srbija bila šampion na olimpijadi izbornih uslova, ali nema govora da je zbog toga on autokrata, a Srbija diktatura. Ne može se ignorisati kada u takvom tonu govore pojedine evrobirokrate, ili političari poput Tanje Fajon, tražeći da Srbija ispuni standarde kojih nema ni u njihovim zemljama.

U Sloveniji Tanje Fajon letos se protestovalo pod sloganom „Smrt janšizmu”, ali u njenim i u očima EU to nije problematično, kao što nije problematično ni kada premijer Janša na medije gleda kao na „neprijatelje”. Baš kao i Donald Tramp. Naravno da ovim prelaze granicu odgovornog političkog ponašanja, ali time još manje dopuštaju stranim diplomatama, nevladinim organizacijama da Srbiju tretiraju kao pokusnog kunića za uvežbavanje demokratije, kada ne mogu da je obezbede ni u svojim razvijenim društvima, članovima privilegovanog kluba.

I da bi srpski paradoks bio još veći, tražioci većeg medijskog prostora često su isti oni koji uzor ne vide u zapadnim demokratijama, već u Putinovoj Rusiji.

Današnji srpski parlament jeste bez značajne opozicije, što sa punim pravom konstatuje EU kada kaže da to „ne doprinosi političkom pluralizmu u zemlji”. Ali ni ovaj zaključak ne znači da je demokratija u Srbiji defektna, a vlast autoritarna. Jednostavno, to što u parlamentu opozicija nije brojnija znači da ona nije uradila svoj posao, a bila je dužna da ga uradi, kao jednako važan činilac demokratskog političkog života kakav je i vlast.

Ako neko nije ušao u parlament jer je bio neodgovoran i bezidejan, to nije problem demokratije u zemlji, a naročito nije problem vladajućeg bloka koji je osvojio izrazitu podršku, obavljajući posao najbolje što ume. To će uraditi ponovo, već za nešto više od godinu dana, kao što su uradili već četiri puta u poslednjih osam godina. A da li će neko uspeti da im konkuriše, to nije pitanje demokratije, već marljivosti i odgovornosti tih konkurenata. Onih koji i u zrelim godinama još misle da ne moraju da dođu spremni na čas, jer će ih spasti zvono za veliki odmor.
 

Međunarodni institut za bezbednost

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista